ČOVEK I PAS
Raša Todosijević
4 April 2012, Beograd
VI verzija
Na samom uglu ulice Vase Pelagića i Koste Glavinića, tamo gore na Senjaku, baš preko puta one male senjačke pijace, jedan čovek je stajao na trotoaru i jeo pljeskavicu u lepinji. Beše to osoba od svojih, recimo, trideset godina, a možda, vrag bi ga znao, i koju godinu više; beše visoka stasa, krupan, glavat, zlovoljan i neobrijan. Na sebi je imao jeftinu plavu vindjaknu i pantalone sivo-šućmuraste boje. Kada se sve uzme u obzir lako se dodje do zaključka da je to lik neznatnog imovnog stanja i ne baš pažljivo brušenih manira. Tako, reklo bi se: sasvim običana cvećka, zasad izdžikljao pod ovim našim sumornim nebom, duša koja ne pamti, ne sanja, niti će ikad dočekati bolja vremena.
Dok je pomenuti glavonja svojski ždrao svoju pljeskavicu pridje mu jedno bezdomno pašče, oveći djukac, dobar i miroljubiv stvor, naskroz ridj, prljavo ridj, ridj kao prezrela kruška, zasigurno omadjijan mirisom pečenog mesa. Pas k’o pas, sramežljivo smucalo, sede kraj vlasnika nedokrajčene poslastice, podiže glavu, upilji pogled pravo u njega, očekujući da mu ovaj ponudi ako ne komad mesa onda barem jedno malo parče mirišljavog hleba. To je zapravo sve.
Čova je smazao pljeskavicu, šakom je obrisao labrnju i spazivši da se gore vrh strme ulice Vase Pelagića pojavljuje žuti autobus broj 44, on žurno predje ulicu ne bi li se na početnoj stanici, medju prvima, u tom uvek praznom autobusu, dočepao slobodnog sedišta. Psa nije ni pogledao.
среда, 4. април 2012.
doktor
ČOVEK I PAS
Raša Todosijević
4 April 2012, Beograd
VI verzija
Na samom uglu ulice Vase Pelagića i Koste Glavinića, tamo gore na Senjaku, baš preko puta one male senjačke pijace, jedan čovek je stajao na trotoaru i jeo pljeskavicu u lepinji. Beše to osoba od svojih, recimo, trideset godina, a možda, vrag bi ga znao, i koju godinu više; beše visoka stasa, krupan, glavat, zlovoljan i neobrijan. Na sebi je imao jeftinu plavu vindjaknu i pantalone sivo-šućmuraste boje. Kada se sve uzme u obzir lako se dodje do zaključka da je to lik neznatnog imovnog stanja i ne baš pažljivo brušenih manira. Tako, reklo bi se: sasvim običana cvećka, zasad izdžikljao pod ovim našim sumornim nebom, duša koja ne pamti, ne sanja, niti će ikad dočekati bolja vremena.
Dok je pomenuti glavonja svojski ždrao svoju pljeskavicu pridje mu jedno bezdomno pašče, oveći djukac, dobar i miroljubiv stvor, naskroz ridj, prljavo ridj, ridj kao prezrela kruška, zasigurno omadjijan mirisom pečenog mesa. Pas k’o pas, sramežljivo smucalo, sede kraj vlasnika nedokrajčene poslastice, podiže glavu, upilji pogled pravo u njega, očekujući da mu ovaj ponudi ako ne komad mesa onda barem jedno malo parče mirišljavog hleba. To je zapravo sve.
Čova je smazao pljeskavicu, šakom je obrisao labrnju i spazivši da se gore vrh strme ulice Vase Pelagića pojavljuje žuti autobus broj 44, on žurno predje ulicu ne bi li se na početnoj stanici, medju prvima, u tom uvek praznom autobusu, dočepao slobodnog sedišta. Psa nije ni pogledao.
Raša Todosijević
4 April 2012, Beograd
VI verzija
Na samom uglu ulice Vase Pelagića i Koste Glavinića, tamo gore na Senjaku, baš preko puta one male senjačke pijace, jedan čovek je stajao na trotoaru i jeo pljeskavicu u lepinji. Beše to osoba od svojih, recimo, trideset godina, a možda, vrag bi ga znao, i koju godinu više; beše visoka stasa, krupan, glavat, zlovoljan i neobrijan. Na sebi je imao jeftinu plavu vindjaknu i pantalone sivo-šućmuraste boje. Kada se sve uzme u obzir lako se dodje do zaključka da je to lik neznatnog imovnog stanja i ne baš pažljivo brušenih manira. Tako, reklo bi se: sasvim običana cvećka, zasad izdžikljao pod ovim našim sumornim nebom, duša koja ne pamti, ne sanja, niti će ikad dočekati bolja vremena.
Dok je pomenuti glavonja svojski ždrao svoju pljeskavicu pridje mu jedno bezdomno pašče, oveći djukac, dobar i miroljubiv stvor, naskroz ridj, prljavo ridj, ridj kao prezrela kruška, zasigurno omadjijan mirisom pečenog mesa. Pas k’o pas, sramežljivo smucalo, sede kraj vlasnika nedokrajčene poslastice, podiže glavu, upilji pogled pravo u njega, očekujući da mu ovaj ponudi ako ne komad mesa onda barem jedno malo parče mirišljavog hleba. To je zapravo sve.
Čova je smazao pljeskavicu, šakom je obrisao labrnju i spazivši da se gore vrh strme ulice Vase Pelagića pojavljuje žuti autobus broj 44, on žurno predje ulicu ne bi li se na početnoj stanici, medju prvima, u tom uvek praznom autobusu, dočepao slobodnog sedišta. Psa nije ni pogledao.
среда, 5. октобар 2011.
уторак, 23. август 2011.
недеља, 24. јул 2011.
rasa
Skica Smrti
Raša Todosijević
8 Mart 2011, Beograd –koregirano 24.04.2011.
Džordž, stari dobri Džordž, već malkice senilni dasa, sedi zavaljen u glomaznoj i prilično izlizanoj kožnoj fotelji pepeljasto braon boje. Fotelja je u uglu sobe. Neko je rekao, a to je pomenuto pre dva-tri dana, da ta fotelja neće nikom da smeta ako ostane tu gde jeste - podalje od vrata i kamina. Sedokosi Džordž, čovek sa nadimkom Zalizani Džordž, odaje utisak bezvoljnog starkelje koji je do maločas jecao. Napolju je prijatno letnje veče. Miriše hmelj; iz obližnjeg parka dopiru i potom na prečac zamiru dečiji glasovi. Sobu - zapravo sobetinu kojom tik uz visoku tavanicu bezglasno vitlaju nevidljive aveti - lagano osvaja tišina i turobni sumrak. Džordž mudruje u polutami i više ne razaznaje detalje na fotografijama pokojne Keit.
* * *
Džordž gleda u televizijski ekran. Na ekranu se prikazuju snimci ubistva Martina Lutera Kinga. Sve što se prikazuje snimljeno je 1968 godine u Memfisu. Memfis je grad u državi Tenesi. Martin je sa svojim prijateljima. Oni stoje na uskoj terasi nekog jeftinog motela. Terasa ima jednostavnu metalnu ogradu. Onda, gle, neka nevidljiva sila gurnu Martina unazad i on pada na grudi jednog od njegovih drugara; ovaj ga instinktivno ščepa oko pasa i zatim ga pažljivo spušta na pod terase. Martin je ranjen i verovatno umire. Tamna mrlja krvi se širi terasom. Samo bi rogati vrag znao odakle se to ubitačno tane zalaufalo? Kasnije će se na sva zvona razglasiti da je izvesni Džejms Erl Rej pucao odozgo, tako, sa desne strane, sa ravnog krova, ali bi to mogla biti varka. Drugi pak tvrde da je Džems pucao iz kupatila one ružne i zapuštene zgrade koja čami svoje dane baš naspram terasa u motelskom dvorištu. Uzgred budi rečeno, treći veruju da je baš taj Džejms, u to vreme zatvorski begunac za kojim je bila raspisana policijska poternica teška 50 dolara, izvršilac ubistva. Džejms je zbog oružane pljačke banke osudjen na 20 godina robije i zato onih 50 obećanih zelembaća na poternici zvuče vrlo impresivno. Oni su ubedjeni da je ubistvo Doktora Martina Lutera Kinga ishod zbira zavera pažljivo smišljenih u kurvinjskim kuhinjama tajnih političkih kružoka. Istina je da je Martin mrtav a priče o zaverama možda i nisu tek dokona nagvaždanja. Scenario je jednostavan: Džejms beži iz zatvora kao da izlazi iz obližnje samousluge. Dobri momcu ga hvataju i zatim mu obećavaju kule i gradove ako ubije Martina Lutera Kinga. Oni će njemu pružiti skupu i komplikovanu logistiku a on njima oko i okidač. Gledajući iz perspektive Džejmsovog životnog škripca, a tu će se mnogi složiti, biva svrsishodnije da on ucmeka gospodina Kinga nego da dobri momci ubiju njega.
* * *
Iz malešne kristalne čašice Džordž srče skerletnu višnjevaču ali mu se čini da je ove godine višnjevača ispala nekako preslatka a možda i malčice slabija od prošlogodišnje. Džon mu je još pre mnogo godina lično doneo flašu dudovog vina ali on nije imao srca da je otvori. To je bilo odmah posle Memfisa. Da: Džon je zakovrnuo 1972. godine u Vašingtonu.
Martin umire na terasi. Šta je sa Džejmsom? Džejms napušta mesto sa koga je pucao i kreće na dug put koji će ga odvestio preko Kanade i Atlanskog okeana ravno do Britanskih ostrva. Na Džejmsovoj pušci - Remington 760 GameMaster - su otisci njegovih prstiju. Na malom radio aparatu koji je policija, navodno našla pored puške, izgravirani su podaci njegovog zatvorskog identiteta. Sve je jasno da jasnije ne može biti. Ovde nipošto ne treba zaboraviti dvogled koji je takodje nadjen u Rejovoj zasedi; a šta tek reći o kanadskom pasošu, o novcu za putovanje u Englesku ili o onom Raulovom belom Ford Mustangu. Tako jedan zatvorski begunac, Džejms Erl Rej, razbojnik i beznačajno ulično smeće, preko noći postaje nepogrešiv snajperist i čovek sa lažnim pasošima u džepu.
Raša Todosijević
8 Mart 2011, Beograd –koregirano 24.04.2011.
Džordž, stari dobri Džordž, već malkice senilni dasa, sedi zavaljen u glomaznoj i prilično izlizanoj kožnoj fotelji pepeljasto braon boje. Fotelja je u uglu sobe. Neko je rekao, a to je pomenuto pre dva-tri dana, da ta fotelja neće nikom da smeta ako ostane tu gde jeste - podalje od vrata i kamina. Sedokosi Džordž, čovek sa nadimkom Zalizani Džordž, odaje utisak bezvoljnog starkelje koji je do maločas jecao. Napolju je prijatno letnje veče. Miriše hmelj; iz obližnjeg parka dopiru i potom na prečac zamiru dečiji glasovi. Sobu - zapravo sobetinu kojom tik uz visoku tavanicu bezglasno vitlaju nevidljive aveti - lagano osvaja tišina i turobni sumrak. Džordž mudruje u polutami i više ne razaznaje detalje na fotografijama pokojne Keit.
* * *
Džordž gleda u televizijski ekran. Na ekranu se prikazuju snimci ubistva Martina Lutera Kinga. Sve što se prikazuje snimljeno je 1968 godine u Memfisu. Memfis je grad u državi Tenesi. Martin je sa svojim prijateljima. Oni stoje na uskoj terasi nekog jeftinog motela. Terasa ima jednostavnu metalnu ogradu. Onda, gle, neka nevidljiva sila gurnu Martina unazad i on pada na grudi jednog od njegovih drugara; ovaj ga instinktivno ščepa oko pasa i zatim ga pažljivo spušta na pod terase. Martin je ranjen i verovatno umire. Tamna mrlja krvi se širi terasom. Samo bi rogati vrag znao odakle se to ubitačno tane zalaufalo? Kasnije će se na sva zvona razglasiti da je izvesni Džejms Erl Rej pucao odozgo, tako, sa desne strane, sa ravnog krova, ali bi to mogla biti varka. Drugi pak tvrde da je Džems pucao iz kupatila one ružne i zapuštene zgrade koja čami svoje dane baš naspram terasa u motelskom dvorištu. Uzgred budi rečeno, treći veruju da je baš taj Džejms, u to vreme zatvorski begunac za kojim je bila raspisana policijska poternica teška 50 dolara, izvršilac ubistva. Džejms je zbog oružane pljačke banke osudjen na 20 godina robije i zato onih 50 obećanih zelembaća na poternici zvuče vrlo impresivno. Oni su ubedjeni da je ubistvo Doktora Martina Lutera Kinga ishod zbira zavera pažljivo smišljenih u kurvinjskim kuhinjama tajnih političkih kružoka. Istina je da je Martin mrtav a priče o zaverama možda i nisu tek dokona nagvaždanja. Scenario je jednostavan: Džejms beži iz zatvora kao da izlazi iz obližnje samousluge. Dobri momcu ga hvataju i zatim mu obećavaju kule i gradove ako ubije Martina Lutera Kinga. Oni će njemu pružiti skupu i komplikovanu logistiku a on njima oko i okidač. Gledajući iz perspektive Džejmsovog životnog škripca, a tu će se mnogi složiti, biva svrsishodnije da on ucmeka gospodina Kinga nego da dobri momci ubiju njega.
* * *
Iz malešne kristalne čašice Džordž srče skerletnu višnjevaču ali mu se čini da je ove godine višnjevača ispala nekako preslatka a možda i malčice slabija od prošlogodišnje. Džon mu je još pre mnogo godina lično doneo flašu dudovog vina ali on nije imao srca da je otvori. To je bilo odmah posle Memfisa. Da: Džon je zakovrnuo 1972. godine u Vašingtonu.
Martin umire na terasi. Šta je sa Džejmsom? Džejms napušta mesto sa koga je pucao i kreće na dug put koji će ga odvestio preko Kanade i Atlanskog okeana ravno do Britanskih ostrva. Na Džejmsovoj pušci - Remington 760 GameMaster - su otisci njegovih prstiju. Na malom radio aparatu koji je policija, navodno našla pored puške, izgravirani su podaci njegovog zatvorskog identiteta. Sve je jasno da jasnije ne može biti. Ovde nipošto ne treba zaboraviti dvogled koji je takodje nadjen u Rejovoj zasedi; a šta tek reći o kanadskom pasošu, o novcu za putovanje u Englesku ili o onom Raulovom belom Ford Mustangu. Tako jedan zatvorski begunac, Džejms Erl Rej, razbojnik i beznačajno ulično smeće, preko noći postaje nepogrešiv snajperist i čovek sa lažnim pasošima u džepu.
субота, 11. децембар 2010.
DADA
Nedovršena priča
Raša Todosijević, 1.8.2010
Baš pri samom kraju rata za Srbiju, negde u pravcu Beograda, proleterska prethodnica je na vetrovitoj visoravni nabasala na nemačku zaštitnu otstupnicu. Posle kraćeg puškaranja i nadmoćnije neprijateljske vatre proleteri su udarili u bežaniju ostavivši za sobom nekoliko mrtvih vojnika ali i dva ranjenika. Ranjenici su zapomagali ne bi li ih saborci čuli i možda pokušali da ih izbave iz tih gotovo bezizglednih okolnosti; uzvikivali su imena drugova, psovali su Nemce, sudbinu, Beograd i dolazak u Srbiju, ali nisu zaboravili da dobace da su se sklonili iza nekih velikih panjeva. Pošto se od ostataka čete niko nije zadržao u blizini, moja tetka - medju svojima zvana Dada ali i Mečka Božana - odloži pušku, od jednog mrtvog vojnika uze Mauzer, proveri da’l u magacinu ima metaka, pa potrbuške krenu ka ranjenicima dovikujući im, onako puzeći, da prestanu sa dernjavom jer Švabe zasigurno znaju gde se oni nalaze i mogu videti da im se ona približava. Njena upozorenja nisu delovala na vojnike ali se Dada, uz nešto sreće ipak dovukla do njihovog zaklona. Prisustvo partizanke nije primirilo ranjenike već su oni i dalje nastavili sa gundjanjem misleći da im ta debela švesterka neće biti od pomoći. Mečka im kroz zube pripreti da prestanu da cmizdre jer će ih ona, ako ne umuknu, obojicu izmlatiti dok trepneš. Reče im da će ih - naravno uz njihovu pomoć i njihove stisnute gubice - pokušati da odvuće dole do sigurnijeg zaklona. Tako je i bilo.
Za veliko čudo Nemci su se primirili. Možda su se povukli iz šumarka misleći da će iza pionira, a može biti samo grupice nadobudnih čarkaša, doći ona ozbiljna vojska. Našavši se na sigurnoj padini sa dva ranjenika i to svi zajedno s dušama u nosu, Božana odluči da se sjuri kosinom, dole do druma, pretpostavljajući da se s onu stranu krivudave i prašnjave džade, u jarku ili možda u proredjenom žbunju, nalaze ostali saborci. Umesto na vojnike namerila je na jednog krakatog čovu, na pravog grmalja u odelu opštinskog piskarala, koji je nevešt terao lepo konjče na razdrndanim seljačkim taljigama. Beše to gologlava protuva, paraspurac, prljav kao da ga sapun i voda mesecima nisu videli, sav u ižvakanom odelu, neobrijan, razbarušene kose, crven u licu, nadutih očiju, verovatno nadutih od silnog plakanja, a uz to i pijan ko' zemlja. Videvši naoružanu partizanku on joj reče - nekako izmedju jarosti i bolne snishodljivoti - da ga «drugarica» ostavi na miru, da spusti pištolj jer on, uistinu, nikome ništa u životu nije nažao učinio i da pod senom vozi svoju ženu i svog sina jedinca koje su Nemci jutros ubili gore u zabačenom zaseoku. Buncao je zatim o sahrani, o popu koga nikako nije mogao da pronadje, o ovdašnjim seljacima koji su se još ranije ko zna gde razbežali, a onda o tome kako je on sam sebi, u svoju šašavu glavu, uvrteo da ih u gluvom zaseoku niko neće dirati niti će ikome pasti na pamet da tumara tom šumovitom nedodjijom; Božana mu namah preseč jadikovku i pripreti da o klin veže kajase, da lagacke sidje sa kola, da ne mlatara rukama kao kakva budaletina i da s njom krene nagore jer će joj on dobo doći da ranjenike zapregom prebace ka glavnini vojske. S onim svojim glupim i kadašto neuvidjavnim osećanjem za obrt i crnu zajebanciju Dada nesrećniku odvrati da mrtvi ne žure na sahranu jer, kako stvari sada stoje, imaju ti oni vremena na pretek; složio se on ili ne, ranjenici i bolnica su sada preči od laprdavog popa i ukopa. Osećajući da je prekardašila moja tetka prebaci pištolj u levu ruku pa mu mahinalno pruži desnicu u nameri da mu izjavi saučešće; ona mu se uz saučešće iskreno izvini na svojim brzopletim rečima ali i dalje nije spuštala pištolj sve dotle dok ovaj nije sišao s kola, dok nije umirio konja i onako teturavo, na dobrih dva-tri koraka ispred nje, ne krete uzbrdicom ka ranjenicima.
Ranjenike su pažljivo utovarili kraj mrtve žene i mrtvog deteta ali sa mrtvim borcima za koje ne beše mesta u taljigama nisu znali šta da rade. Naposletku odlučiše da pokupe oružje a da njih saberu na jedno mesto i ostave kraj druma dok ne dodju kamioni. Onda su svi skupa - mrtvi, živi, ranjeni i pijani - klaj klaj, za nekih dva sata a možda i nešto duže uspeli da se domognu vojske i da nadju sanitet. Mečka je onom smušenom smetenjaku nabavila nešto da prezalogaji a on se s konzervom i okrajkom hleba u rukama prosto naprosto strovalio na zemlju i za tren oka je zaspao baša kraj svoje mrtve porodice. Božana mu u ispucalu šaku lagano spusti mastan otvarač za konzervu a ona ode da nadredjene obavesti o nevolji sa Nemcima. Više ga u životu nikad nije srela ali je o njemu kasnije mnogo toga čula. Izbezumljeni sirotan je vremenom stasao u kriminalaca, u neopevano milicijsko djubre i doušničku utvaru; pravi žvalavi rodoljub rodjen na durmitorskoj vukojebini.
Svi prolaze amo i tamo; narod beži iz Beograda vojska ide ka Beogradu a čovek u prljavo-sivom odelu spava bez snova.
Ona dva ranjenika, one dve kukumavke, izmoliše pretpostavljene da im Mečka, kao deo njihove desetine, bude pratnja do vojne bolnice smeštene u zgradi nekad veoma cenjene gimnazije u Požarevcu. Gutali su se lekovi, trošio se zavoj, srao se proliv, jela se ušećerena marmelada, a obližnji fotograf je morao da ih slika svaki dan i da svake većeri, kako zna i ume, iznova pravi nove fotografije. Čekalo se oslobodjenje Beograda, milina jedna!
Božana je nekoliko dana kasnije napustila Požarevac i dosadu bolničke idile; priključila se svojoj proleterskoj brigadi. Koji dan potom, na prašnjavoj ledini Malog Kalemegdan, na pedesetak metara od paviljona «Cvijeta Zuzorić», neznajući da će danas-sutra ili tako nekako Nemci glavačke leteti iz Beograda, s novom puškom u rukama, bleda u licu, s avetinjski izbečenim očima, mal’ne da povraća od straha i nepodnošljive nervoze, moja tetka Dada u zaklonu čeka da nemački vojnici bez podvale, lagacke, ostave svoje oružje i podignutih ruku, jedan po jedan..... einer nach dem andere ..... izadju na glavna vrata. Iza poluotvorenih vrata paviljona, medju debelim jonskim stubovima, zjapi tama, smrt, bezdan i ulaz u nepovratni Ereb......
Nedovršena priča
Raša Todosijević, 1.8.2010
Baš pri samom kraju rata za Srbiju, negde u pravcu Beograda, proleterska prethodnica je na vetrovitoj visoravni nabasala na nemačku zaštitnu otstupnicu. Posle kraćeg puškaranja i nadmoćnije neprijateljske vatre proleteri su udarili u bežaniju ostavivši za sobom nekoliko mrtvih vojnika ali i dva ranjenika. Ranjenici su zapomagali ne bi li ih saborci čuli i možda pokušali da ih izbave iz tih gotovo bezizglednih okolnosti; uzvikivali su imena drugova, psovali su Nemce, sudbinu, Beograd i dolazak u Srbiju, ali nisu zaboravili da dobace da su se sklonili iza nekih velikih panjeva. Pošto se od ostataka čete niko nije zadržao u blizini, moja tetka - medju svojima zvana Dada ali i Mečka Božana - odloži pušku, od jednog mrtvog vojnika uze Mauzer, proveri da’l u magacinu ima metaka, pa potrbuške krenu ka ranjenicima dovikujući im, onako puzeći, da prestanu sa dernjavom jer Švabe zasigurno znaju gde se oni nalaze i mogu videti da im se ona približava. Njena upozorenja nisu delovala na vojnike ali se Dada, uz nešto sreće ipak dovukla do njihovog zaklona. Prisustvo partizanke nije primirilo ranjenike već su oni i dalje nastavili sa gundjanjem misleći da im ta debela švesterka neće biti od pomoći. Mečka im kroz zube pripreti da prestanu da cmizdre jer će ih ona, ako ne umuknu, obojicu izmlatiti dok trepneš. Reče im da će ih - naravno uz njihovu pomoć i njihove stisnute gubice - pokušati da odvuće dole do sigurnijeg zaklona. Tako je i bilo.
Za veliko čudo Nemci su se primirili. Možda su se povukli iz šumarka misleći da će iza pionira, a može biti samo grupice nadobudnih čarkaša, doći ona ozbiljna vojska. Našavši se na sigurnoj padini sa dva ranjenika i to svi zajedno s dušama u nosu, Božana odluči da se sjuri kosinom, dole do druma, pretpostavljajući da se s onu stranu krivudave i prašnjave džade, u jarku ili možda u proredjenom žbunju, nalaze ostali saborci. Umesto na vojnike namerila je na jednog krakatog čovu, na pravog grmalja u odelu opštinskog piskarala, koji je nevešt terao lepo konjče na razdrndanim seljačkim taljigama. Beše to gologlava protuva, paraspurac, prljav kao da ga sapun i voda mesecima nisu videli, sav u ižvakanom odelu, neobrijan, razbarušene kose, crven u licu, nadutih očiju, verovatno nadutih od silnog plakanja, a uz to i pijan ko' zemlja. Videvši naoružanu partizanku on joj reče - nekako izmedju jarosti i bolne snishodljivoti - da ga «drugarica» ostavi na miru, da spusti pištolj jer on, uistinu, nikome ništa u životu nije nažao učinio i da pod senom vozi svoju ženu i svog sina jedinca koje su Nemci jutros ubili gore u zabačenom zaseoku. Buncao je zatim o sahrani, o popu koga nikako nije mogao da pronadje, o ovdašnjim seljacima koji su se još ranije ko zna gde razbežali, a onda o tome kako je on sam sebi, u svoju šašavu glavu, uvrteo da ih u gluvom zaseoku niko neće dirati niti će ikome pasti na pamet da tumara tom šumovitom nedodjijom; Božana mu namah preseč jadikovku i pripreti da o klin veže kajase, da lagacke sidje sa kola, da ne mlatara rukama kao kakva budaletina i da s njom krene nagore jer će joj on dobo doći da ranjenike zapregom prebace ka glavnini vojske. S onim svojim glupim i kadašto neuvidjavnim osećanjem za obrt i crnu zajebanciju Dada nesrećniku odvrati da mrtvi ne žure na sahranu jer, kako stvari sada stoje, imaju ti oni vremena na pretek; složio se on ili ne, ranjenici i bolnica su sada preči od laprdavog popa i ukopa. Osećajući da je prekardašila moja tetka prebaci pištolj u levu ruku pa mu mahinalno pruži desnicu u nameri da mu izjavi saučešće; ona mu se uz saučešće iskreno izvini na svojim brzopletim rečima ali i dalje nije spuštala pištolj sve dotle dok ovaj nije sišao s kola, dok nije umirio konja i onako teturavo, na dobrih dva-tri koraka ispred nje, ne krete uzbrdicom ka ranjenicima.
Ranjenike su pažljivo utovarili kraj mrtve žene i mrtvog deteta ali sa mrtvim borcima za koje ne beše mesta u taljigama nisu znali šta da rade. Naposletku odlučiše da pokupe oružje a da njih saberu na jedno mesto i ostave kraj druma dok ne dodju kamioni. Onda su svi skupa - mrtvi, živi, ranjeni i pijani - klaj klaj, za nekih dva sata a možda i nešto duže uspeli da se domognu vojske i da nadju sanitet. Mečka je onom smušenom smetenjaku nabavila nešto da prezalogaji a on se s konzervom i okrajkom hleba u rukama prosto naprosto strovalio na zemlju i za tren oka je zaspao baša kraj svoje mrtve porodice. Božana mu u ispucalu šaku lagano spusti mastan otvarač za konzervu a ona ode da nadredjene obavesti o nevolji sa Nemcima. Više ga u životu nikad nije srela ali je o njemu kasnije mnogo toga čula. Izbezumljeni sirotan je vremenom stasao u kriminalaca, u neopevano milicijsko djubre i doušničku utvaru; pravi žvalavi rodoljub rodjen na durmitorskoj vukojebini.
Svi prolaze amo i tamo; narod beži iz Beograda vojska ide ka Beogradu a čovek u prljavo-sivom odelu spava bez snova.
Ona dva ranjenika, one dve kukumavke, izmoliše pretpostavljene da im Mečka, kao deo njihove desetine, bude pratnja do vojne bolnice smeštene u zgradi nekad veoma cenjene gimnazije u Požarevcu. Gutali su se lekovi, trošio se zavoj, srao se proliv, jela se ušećerena marmelada, a obližnji fotograf je morao da ih slika svaki dan i da svake većeri, kako zna i ume, iznova pravi nove fotografije. Čekalo se oslobodjenje Beograda, milina jedna!
Božana je nekoliko dana kasnije napustila Požarevac i dosadu bolničke idile; priključila se svojoj proleterskoj brigadi. Koji dan potom, na prašnjavoj ledini Malog Kalemegdan, na pedesetak metara od paviljona «Cvijeta Zuzorić», neznajući da će danas-sutra ili tako nekako Nemci glavačke leteti iz Beograda, s novom puškom u rukama, bleda u licu, s avetinjski izbečenim očima, mal’ne da povraća od straha i nepodnošljive nervoze, moja tetka Dada u zaklonu čeka da nemački vojnici bez podvale, lagacke, ostave svoje oružje i podignutih ruku, jedan po jedan..... einer nach dem andere ..... izadju na glavna vrata. Iza poluotvorenih vrata paviljona, medju debelim jonskim stubovima, zjapi tama, smrt, bezdan i ulaz u nepovratni Ereb......
Пријавите се на:
Постови (Atom)