OSAM PRIČA

OSAM PRIČA

Raša Todosijević

1.

GENERAL SA TRI RUKE

 VIII verzija Raša Todosijević, 24.1.2013

General Vasilije K. stanuje u Beogradu. General stanuje u ulici zvanoj Lisičji Potok. Njemu ne smeta huk potoka nit’ noćno kevtanje lisica jer se tom senovitom i zavojitom nizbrdicom što blago krivuda medju skupim vilama, već stotinak godina nije čuo lekovit žubor bistre vode a o lisičjem kevtanju da i ne govorimo.

General ima tri ruke.  U jednoj ruci drži pištolj; u drugoj ruci drži sablju a u trećoj ruci ima durbin kojim će on, kada tome dodje pravi čas, pomno pratiti pokrete neprijateljskih trupa.

Vasilije je durbin kupio pre tačno dvadeset godina od jednog Kineza u nekom od onih zlosrećo tmurnih predgradja Budimpešte. Potom je lukavi Vasilije tu dragocenu i zastarelu spravicu, taj neprocenjivi relikt vojne istorije Evrope diplomatskom poštom otpremio za Beograd. Onaj Kinez koji mu je u svom štrokavom ćumezu navrat-nanos utrapio durbin kleo se u celu Kinu, Formozu i vetrovit Tibet, naravno na savršenom madjarskom jeziku, da je baš taj messzelátó 1) njegov čukun-čukun-čukun deda, drugi kuvar na brodu “Viktorija”, dobio ravno iz ručice viceadmirala Lorda Horacija Nelzona i to baš nakon što je njegovo pravdoljubivo lordovstvo, na palubi “Viktorije”, strefilo pušćano tane u pomorskom boju blizu Kabo Trafalgar.

Osetivši da je pogodjen u grudi i da mu je vreli kuršum slomio kičmu Lord uputi čežnjivi pogled pravo put nebesa te odmah pomisli kako je romantično poginuti slavno u presudnoj bici koju Britanija zasigurno dobija i kako bi sada, u ovom strašnom trenu, bilo veoma zgodno i veoma plemenito da nekog podari malim samrtnim darom, samrtnom uspomenom, makar to bio i čukun-čukun-čukun deda onog Kineza iz Budimpešte koji će trorukom Vasiliju 188 godina kasnije, baš u Madjarskoj, prodati taj durbin za usranih dvadeset američkih dolara da bi ga potom dotični general - tada samo beznačajni stranac u skromnom i nezgrapnom gradjanskom odelu - poslao u Beograd, zapravo u Lisičji potok broj taj i taj.

Medjutim, u Beogradu, po hodnicima generalštaba, mnogi će vam skrenuti pažnju da Vasilije zaista ima “jaja” ali da je on, uzevši u obzir sve pojedinosti njegovog sjajnog životnog uspona, obična beskurica. To je, priznaćete, veoma čudno i uskogrudo gledište povodom pravilne procene vojnih sposobnosti trorukog generala.

O njegovim se “jajima” i dan-danas nadugačko i naširoko pripoveda kadetima na Vest Point-u i zašto bi onda našim generalima naprasno smetala Vasilijeva beskurica? Niti su oni neke vajne koke niti je Vasilije, neboparna Srbenda, pevac bez korena. 

1) Teleskop

……………………………………….

2.

LEPI MIŠA

Raša Todosijević

24.1.2013

V verzija

Miša Velimirović, zvani Miša le Bel, poznat je i kao Miša Kralj. Miša je stanovao u Šajkaškoj ulici broj 19. To je blizu one naskroz propale “Dunav Stanice”. Miša ima četiri ruke i veoma je bogat. Valja se u parama. Mogao bi da kupi celu Floridu i da mu još ostane. Amerikanci bi rekli: stinking rich. Susedi su ga oduvek zvali ludi Šiva. Eto  kakav je naš čovek. On vidi samo mane. Za vrline ne mari.

………………………..

3.

BELI LUK

Raša Todosijević, 24.1.2013

Rosa Jovanović, skromna sedokosa bakica od svojih osamdeset i dve godine, još je u ranoj mladosti zdušno prigrlila prastari narodni nauk po kome je beli luk lek i spas našem opstanku. Beli je luk - mišljaše ona - neprobojni štit u ruci svetog Djordja koji svakom krštenom stvoru čuva i dušu i telo. Ukratko, ta čudesna biljka pomaže krvotoku ali, takodje, pomno motri i ljuto razgoni raspojasane gomile krvožednih vampira i besnih aždaja. Gospodja Rosa je beli luk jela od jutra do sutra; jela ga je za doričak, jela ga je za ručak i večeru a umela je, ne tako retko, baš pred spavanje, negde pred ponoć, lasno da smaže i celu glavicu.

Jedne tužne beogradske jeseni, kasno poslepodne, gotovo u sumrak, dole ispod one sure mostarske petlje, udar medjugradskog autobusa, u nemerljivom deliću sekunde, skloni s ovog sumornog sveta dobru i malčice tvrdoglavu gospodju Rosu. U datim okolnostima tu joj ne priteče u pomoć ni svemogući Bog ali ni beli luk.

………………………………………………

4.

NEDOVRŠENA PRIČA

Raša Todosijević

III verzija. 30. 1 . 2013

Sve je počelo u  kasne večernje sate 19og oktobra 1813 godine, baš u sam smiraj krvave bitke naroda kod Lajpciga a sve se završilo jednog neodredjenog i prljavog zimskog dana tokom onog sramnog rusvaja prilikom raspada komunizma u Istočnoj Evropi.

Glavna junakinja te epske freske je jedna malčice bucmasta koketa, studentkinja medicine po imenu Nataša Furceva. Ona je do ušiju zacopana u Aleksandra. Aleksandar je mlad šumarski inžinjer koji voli da peva ciganske romanse.

*     *     *

Nataša se okupala, potom je, smejuljeći se, obukla svilene gaćice, novo prsluče, kombinezon itd. Zatim je izabrala neodoljivo erotičan miris i crnu večernju haljinu sa dubokim dekolteom. Na stolu je čekaše buket od pedeset crvenih ruža  i ručna bomba jake razorne moći.

Ako Aleksandar kaže da, evo ruža, evo radosti, vrelih poljubaca i svega ostalog što mu duša želi; ako uobražena seljačina stane da se snebiva, da zvera kojekuda i da izokola poteže mučno pitanje stana, gotovine i njenog miraz, tu je bomba.

 Furcava pogasi velika svetla, upalila sveće i zatim sede kraj prozora. Ne prodje mnogo vremena i, u onaj predje dogovoreni sat, neko zakuca na vrata. Sigurna da to lupka njen Aleksandar Nataša naglo otvori vrata i u hodniku spazi Aleksandra ili, vrag bi ga znao, možda to beše samo nejasna vizija poznatog stasa. Umesto plemenitog lika njen je caballero, njen je voljeni Aleks, na svojim širokim sportskim ramenima umesto glave imao oveću glavicu svetlo-zelenog kupusa.

Zgromljena neočekivanom pojavom strašne spodobe Furceva ustuknu korak unazad, podiže obe ruke kao da se brani i…

*     *     *

Naime, ukoliko bolje razmislimo sve je upravo onako kako je to nekad davno, u nekoj začaranoj japanskoj zabiti sabrana duha zapisao moj prijatelj Werner Lömm: “Svet je jedan veliki roman pun obrta i nikad dovršenih priča”.

………………………………..

5.

PROPAST SRBIJE

Raša Todosijević , Beograd

decembar 2012  (koregirano)

Znajući da  ja imam dara za trošenje novca i da mi je tintara daleko od svake primisli o čestitom poslu - za koji smatram da je puko mučenje duše bez valjane svrhe i happy end-a - Todosijevići se sabraše u nameri da me što pre ožene. Rodjaci su se lako složili da bi po našoj staroj vizantijskoj navadi bilo pametno da se  naokolo razašalju poverljivi ljudi sa zadatkom da se u Srbiji pronadje i zatim u Beograd dovede dvadesetak najlepših devojaka. Iz tog prelepog cvetnog naramka, ja bih, naravno, po svojoj volji i prema svojim sklonostima sebi izabrao nevestu. Da bi se odanom osoblju koliko-toliko olakšao zadatak, e da ne bi bilo sumnji, smicalica i nedoumica kao u onom Isakovom slučaju, Todosijevići se postaraše da utvrde godine i stas koji treba da imaju izgledne devojke. Pored tih važnih podataka oni takodje odrediše, što  takodje nije za podcenjivanje, veličinu devojačke stopale, dužinu noge, izgled grudi, boju bradavica, opseg struka, svežinu puti, vitkost prstiju, gustinu kose, lepotu butina, oblik stomaka, liniju ledja, sklad zuba, sočnost usana, pravac pupka, čari bedara, prodornost oka, kosinu obrva i tako redom. U toj uglavnom smireno vodjenoj raspravi i u nabrajanju poželjnih osobina Todosijevići napokon dodjoše do onoga što su stari Rimljani, na sebi svojstven način, nazvali korice mača, dok je naš narod, svik’o na svakojake izraze, tom žudjenom slatikšu poodavno nadenuo ime pica il’ stidnica.

Sem opšte i lako razumljive saglasnosti povodom oveštale bajke o ženskoj nevinosti iliti o nebeskoj važnosti netaknutog devičnjaka, niko od prisutnih nije umeo lakonski da sroči kako izgleda savršeno lepa i savršeno kvalitetna pica. Dok su jedni klepetali o neprohodnim šumarcima i pomamnom klitorisu drugi su se trudili da prednost daju brežuljcima i dubinama klizavih vrtača. Siromašniji članovi našeg klana, oni jednostavni ljudi, mišljaše da je tu naprosto reč o rupi za uživanje o kojoj, hic et nunc, nije vredno gubiti vreme kada se nad svima nama polako nadvija crni oblak ekonomske krize i strmoglave devalvacije eura.

Usred te već poprilično ponesene rasprave o savršenoj pici, jednom od prisutnih naposletku pade na pamet da taj škakljivi predmet njihovog umovanja suštinski poveže sa mojom kitom. Svi se Todosijevići namah složiše da njihov rod već pokolenjima ima velike kite, bezmalo debele oklagije sa kojima su se naši sjajni naraštaji od vajkada dičili medju svetom. Medjutim, kako to u ozbiljnim prilikama obično biva, došlo se do krunskog pitanja, do pitanje nad svim pitanjima, koje glasi: kako će njihovi poverljivi ljudi koji će, koliko sutra dobiti sveti zadatak da meni izaberu devojke, moći da provere da li najuži zbor ponudjenih pizdi zaista odgovara vekovima brušenim merilima naše ugledne porodice. Pored toga, kako će stručni zastupnici, u tim uzbudljivim okolnostima, sretnim roditeljima u lice poručiti da je neophodno da njihova ljubimica, njihova mila devojka, naprosto skine gačice i pokaže pičkicu da bi stroga porota, estetski potkovana gospoda, donela nepristrasan sud od koga će zavisiti sreća i budućnost njihove uistinu prelepe kći.

………………………………………………

6.

RAŠA TODOSIJEVIĆ

9.2. 2013, Beograd

III verzija

Raša Todosijević

Raša Todosijević voli da razgovara sa svojim narodom. Često ume da kaže: “Moj narod ovo … moj narod ono …”. U kafani popije čašu hladnog pivo, plati račun, ostavi lepu napojnicu, osvrne se oko sebe, podigne stisnutu pesnicu, tako, negde u visini očiju, pa veli: “Šta će našem čoveku škola, on se radja pametan!”

………………………………………….

7.

TUNGUZIJA

Raša Todosijević

22.2.2013. IV verzija

Vraćajući se sa turobne sahrane starog prijatelja jedan penzioner, još uvek dobro očuvana gromada od čoveka u šućmurasto-zelenom i podosta ofucanom Montijevom mantilu, u onom čuvenom  mornaričkom mantilu iz ratnih dana, stade naglas da grdi Boga zato što ga ta uobražena nebeska glavudža nije upozorila da iz kuće ponese kišobran i ako je gospodar neba znao da će tu negde oko podne, negde oko deset minuta do dvanaest, samovoljno, iz puke obesti, bez savetovanja sa andjelima, onako kako to samo dolikuje vaseljenskom silniku, ljuljnuti groznu kišu smućenu sa hladnom februarskom susnežicom. Skrenuvši medju ogolele drvorede Bulevara Revolucije mongomeri starina se nadje licem tik uz veliki stakleni izlog u kome su svetlucale uvozne cipele, ugladjeni evropski proizvodi od prave pravcate kože. Mala nadstrešnica beše sasvim dovoljna da ga zaštiti od padavine te on odmah iz mantila, iz unutrašnjeg džepa, izvadi izgužvani dronjak - ili nešto što bi se uz dosta ograda moglo nazvati, recimo, maramicom - pa poče da briše svoju vlažnu kosu i oči.  Onako našušurene kose i sa žalosnim pogledom upiljenim ravno u lepe i preskupe cipele ugodno razbaškarene u toplom izlogu, on samo duboko uzdahnu pa izlanu onu tajanstvenu i svima znanu bajalicu čiji istinski smisao još niko nije uspeo da razume:

“Eh, da je Srbija nešto kao Tunguzija, gde bi nam bio kraj!”

……………………………….

8.

POČETAK

Raša Todosijević. 

6. Februar 2013

I

Prizor beše nalik malešnom odlomku pažljivo istrgnutom iz razvučenog dramskog komada koji se uz podosta lenje glumačke rutine i tužne besparice prikazuje u nekom beogradskom pozorištu u kome se, i to valja dodati, više i ne pamte dani sreće i dani ustreptalog sjaja uzvišene stvaralačke uzvitlanosti; otrcani sivo-smedji zidovi i ko zna već koliko puta korišćene stolice, jedan bezlični sto, razdrndan orman, police i koješta drugo što je debeli i uobraženi scenograf, prevrćući po prašnjavom skladištu našao i namenio gledaocima koji bi trebalo da svojim praznim tintarama dočaraju jedan skroman, tesan i vlažan radni sobičak smešten negde, bog zna gde, tamo medju zgradurinama u dalekoj šangajskoj luci 1921 godine.

Verner Lömm sedi za stolom. Verner je ledjima okrenut prozoru. Verner nehajno prevrće hrpu papira a iznad njega, gore na tavanici, samrtnički sporo i samrtno nečujno okreće se tugaljivo ružan američki ventilator koji bi, bajagi, svojim antikvarnim elanom, morao da ga spase od nesnosne primorske omorine.

Tačno nasuprot prozora su vrata. I, onako bez kucanja, u sobu ulazi jedan zadihani Kinez.

- “Gazda Plus” – reče Kinez – “jedan Kinez je dole na ulici. Doneo je pet stolica i hoće da ih vi vidite.”.

- “Ja se zovem gazda Verner,  gazda Werner Lömm, magare kinesko. Ja nisam Plus već Prus. Zapamti to već jednom repati djavole. Prus!

- “Svakako gazda Plus, vi ste Plus i došli ste iz Pluske da u Šangaju kupujete kineski nameštaj”.

doktor

Prvi deo priče
Raša Todosijević, 26 septembar 2011, Beograd


Prvi deo ove priče, zapravo njen manje važan deo, započinje jednog jesenjeg jutra u mestašcu od 120 porodičnih kuća; sve su one smeštene u uskoj i dubokoj dolini duž autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujući da im njeno indijansko ime neće doneti sreću meštani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Država se zove Montana, a mestu o kome je reč najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999.
Prema zvaničnim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Džonatan Stanton kraj Zelene Stene doveo čopor neprosejanih nikogovića. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko stručnjaka, nekoliko stasitih drvoseča i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvišenju, baš iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podići dobre radničke barake i magacine za alat, odeću i gomile svakojakih namirnica za vremena kada snežni nanosi zatvore put ka većim naseljima. Od tih pionirskih dana je prošlo više od sto godina a Djavolja Bestragija – nadam se da se niko ne ljuti što ja i dalje koristim to šašavo ime – jedva da je za dve stotine duša uvećala broj svojih žitelja. Da ne beše Stentona, bar tako misle podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se mečke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za časak zastane i da zadivljen osmotri veličanstvenu pustoš njihove doline. U II Svetski rat je otišlo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se kućama vratili živi i zdravi. Došli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po ranije utanačenom dogovoru, otišla u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pustiš da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnotežu izmedju muškog i ženskog sveta i sumnja se da će ta ratna šteta ikad biti nadoknadjena.
U samom centru mesta, ako se ta čistina tako može nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar “Zlatni Jelen”. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv “Zlatni Jelen” beše Tvailina epohalna umotvorina. Još dok je bila devojčica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu škotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovštine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oružje i ostale potrepštine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopuže susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali šta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu pećinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobožne device iz Flečerzovog klana, zapravo samo mlade i pobožne device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana.
Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativši u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, misleći da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispričala tu prekrasnu legendu iz teških dana škotske prošlosti. Sve bi išlo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobožnim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedočenom matorom pobožnom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovaše na celibat jer je, kako sama reče, odavno verena za Isusa Hrista.

Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svačega. Liza je duša mesta, središte sveta, univerzum dolazećih novotarija. Kod Lize se mogu nabaviti lekovi, šminka, ekseri, šeširi, šivaće mašine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, košulje, lovački pribor, puške, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za šljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povrće, banane, breskve u gustom sirupu i koješta drugo. Naokolo su planine, nepregledni četinari i tišina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bližem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopšte nije bilo tako; istine radi, čak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i močnih džipova, teško da bi koja ambicioznija cura poželela da u toj pustari svije svoje porodično gnezdašce. Ljudi nisu loši, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, što se kaže: od krštenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvuče previše idilično.
Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari drveni prelaz, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji žilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otišao je u većna lovišta 12 oktobra 1935 godine, baš kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tačno navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde živela porodica Grif. Vreme čini svoje.
Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a beše 3 septembar 1999 godine – Barnijeva Tvaila je sišla u prizemlje da otvori krčmu. Ona uvek ustane pre svog muža. Biće da je od tada prošlo pola sata kad se na parkingu zaustaviše neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Džeri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se učinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viših državnih službenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da nešto prezalogaje i protegnu noge na putu ka severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno činovničko dupe eto i sanjivog Barnija.
- Barni - reče Tvaila oštrim glasom kao da budi dremljivog muža – gospodin oće kafu i nešto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi šta želi.

Dok Barni prilazi Tvailinoj verziji višeg državnog službenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i štogod nizvodno od “Zlatnog Jelena”, lepa Lori u žurbi silazi niz dvorišno stepenište i unezverenog pogleda kreće širokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratištu. Sem tankog plavog džempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema ništa toplije. Ona sa sobom ne nosi tašnu jer je ženska eklezija ustanovila pravilo da se po Bestragiji ne nose tašne. U ovom šupku, gde se s kraj na kraj naselja može stići za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tašna nije nešto što bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj čini posebnim. Svi znaju šta Lori danas kuva za ručak, koliko viskija njen Adam može sebi da sruči u grlo i kako uči njihova ćerka zvana Mala Linda. Otac i ćerka su plavušani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili možda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih očiju i osrednjeg stasa; Lori ima mlečno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje beše deo Stantonove ergele, ali su svi malčice šunuti u glavu. Ona je zgodna ženska, veoma zgodna ženska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima.
Došavši do gvozdene kapije Alanovog stovarišta, u kome po običaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri blještavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo pročelje Barnijevog lokala. Hipnotička snaga onoga što vidi ili, onoga što joj se jedne noći urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona pohita ka “Zlatnom Jelenu”.
Lori lagano otvara vrata “Zlatnog Jelena”, za šankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se može videti samo u filmovima naučne fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliću sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim čovekom.
- Gospode Bože – promuca naskroz raspamećena Lori – mogu ti popušiti dok trepneš.

Prvi deo priče
Raša Todosijević, 26 septembar 2011, Beograd


Prvi deo ove priče, zapravo njen manje važan deo, započinje jednog jesenjeg jutra u mestašcu od 120 porodičnih kuća; sve su one smeštene u uskoj i dubokoj dolini duž autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujući da im njeno indijansko ime neće doneti sreću meštani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Država se zove Montana, a mestu o kome je reč najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999.
Prema zvaničnim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Džonatan Stanton kraj Zelene Stene doveo čopor neprosejanih nikogovića. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko stručnjaka, nekoliko stasitih drvoseča i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvišenju, baš iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podići dobre radničke barake i magacine za alat, odeću i gomile svakojakih namirnica za vremena kada snežni nanosi zatvore put ka većim naseljima. Od tih pionirskih dana je prošlo više od sto godina a Djavolja Bestragija – nadam se da se niko ne ljuti što ja i dalje koristim to šašavo ime – jedva da je za dve stotine duša uvećala broj svojih žitelja. Da ne beše Stentona, bar tako misle podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se mečke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za časak zastane i da zadivljen osmotri veličanstvenu pustoš njihove doline. U II Svetski rat je otišlo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se kućama vratili živi i zdravi. Došli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po ranije utanačenom dogovoru, otišla u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pustiš da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnotežu izmedju muškog i ženskog sveta i sumnja se da će ta ratna šteta ikad biti nadoknadjena.
U samom centru mesta, ako se ta čistina tako može nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar “Zlatni Jelen”. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv “Zlatni Jelen” beše Tvailina epohalna umotvorina. Još dok je bila devojčica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu škotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovštine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oružje i ostale potrepštine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopuže susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali šta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu pećinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobožne device iz Flečerzovog klana, zapravo samo mlade i pobožne device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana.
Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativši u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, misleći da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispričala tu prekrasnu legendu iz teških dana škotske prošlosti. Sve bi išlo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobožnim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedočenom matorom pobožnom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovaše na celibat jer je, kako sama reče, odavno verena za Isusa Hrista.

Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svačega. Liza je duša mesta, središte sveta, univerzum dolazećih novotarija. Kod Lize se mogu nabaviti lekovi, šminka, ekseri, šeširi, šivaće mašine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, košulje, lovački pribor, puške, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za šljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povrće, banane, breskve u gustom sirupu i koješta drugo. Naokolo su planine, nepregledni četinari i tišina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bližem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopšte nije bilo tako; istine radi, čak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i močnih džipova, teško da bi koja ambicioznija cura poželela da u toj pustari svije svoje porodično gnezdašce. Ljudi nisu loši, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, što se kaže: od krštenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvuče previše idilično.
Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari drveni prelaz, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji žilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otišao je u većna lovišta 12 oktobra 1935 godine, baš kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tačno navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde živela porodica Grif. Vreme čini svoje.
Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a beše 3 septembar 1999 godine – Barnijeva Tvaila je sišla u prizemlje da otvori krčmu. Ona uvek ustane pre svog muža. Biće da je od tada prošlo pola sata kad se na parkingu zaustaviše neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Džeri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se učinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viših državnih službenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da nešto prezalogaje i protegnu noge na putu ka severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno činovničko dupe eto i sanjivog Barnija.
- Barni - reče Tvaila oštrim glasom kao da budi dremljivog muža – gospodin oće kafu i nešto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi šta želi.

Dok Barni prilazi Tvailinoj verziji višeg državnog službenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i štogod nizvodno od “Zlatnog Jelena”, lepa Lori u žurbi silazi niz dvorišno stepenište i unezverenog pogleda kreće širokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratištu. Sem tankog plavog džempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema ništa toplije. Ona sa sobom ne nosi tašnu jer je ženska eklezija ustanovila pravilo da se po Bestragiji ne nose tašne. U ovom šupku, gde se s kraj na kraj naselja može stići za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tašna nije nešto što bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj čini posebnim. Svi znaju šta Lori danas kuva za ručak, koliko viskija njen Adam može sebi da sruči u grlo i kako uči njihova ćerka zvana Mala Linda. Otac i ćerka su plavušani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili možda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih očiju i osrednjeg stasa; Lori ima mlečno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje beše deo Stantonove ergele, ali su svi malčice šunuti u glavu. Ona je zgodna ženska, veoma zgodna ženska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima.
Došavši do gvozdene kapije Alanovog stovarišta, u kome po običaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri blještavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo pročelje Barnijevog lokala. Hipnotička snaga onoga što vidi ili, onoga što joj se jedne noći urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona pohita ka “Zlatnom Jelenu”.
Lori lagano otvara vrata “Zlatnog Jelena”, za šankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se može videti samo u filmovima naučne fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliću sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim čovekom.
- Gospode Bože – promuca naskroz raspamećena Lori – mogu ti popušiti dok trepneš.

ČOVEK I PAS

Raša Todosijević
4 April 2012, Beograd
VI verzija

Na samom uglu ulice Vase Pelagića i Koste Glavinića, tamo gore na Senjaku, baš preko puta one male senjačke pijace, jedan čovek je stajao na trotoaru i jeo pljeskavicu u lepinji. Beše to osoba od svojih, recimo, trideset godina, a možda, vrag bi ga znao, i koju godinu više; beše visoka stasa, krupan, glavat, zlovoljan i neobrijan. Na sebi je imao jeftinu plavu vindjaknu i pantalone sivo-šućmuraste boje. Kada se sve uzme u obzir lako se dodje do zaključka da je to lik neznatnog imovnog stanja i ne baš pažljivo brušenih manira. Tako, reklo bi se: sasvim običana cvećka, zasad izdžikljao pod ovim našim sumornim nebom, duša koja ne pamti, ne sanja, niti će ikad dočekati bolja vremena.
Dok je pomenuti glavonja svojski ždrao svoju pljeskavicu pridje mu jedno bezdomno pašče, oveći djukac, dobar i miroljubiv stvor, naskroz ridj, prljavo ridj, ridj kao prezrela kruška, zasigurno omadjijan mirisom pečenog mesa. Pas k’o pas, sramežljivo smucalo, sede kraj vlasnika nedokrajčene poslastice, podiže glavu, upilji pogled pravo u njega, očekujući da mu ovaj ponudi ako ne komad mesa onda barem jedno malo parče mirišljavog hleba. To je zapravo sve.
Čova je smazao pljeskavicu, šakom je obrisao labrnju i spazivši da se gore vrh strme ulice Vase Pelagića pojavljuje žuti autobus broj 44, on žurno predje ulicu ne bi li se na početnoj stanici, medju prvima, u tom uvek praznom autobusu, dočepao slobodnog sedišta. Psa nije ni pogledao.

doktor

Potraga za Srećom
Raša Todosijević, 06.11.2011


Gospodin Rangan Gupta, učitelj matematike u Bhiwandi odlučio je da se mane površnih stvari svog zemaljskog života, da se oslobodi neumitnog kruga samsare i da kroz ustrajnu praksu odricanja, poput presvetlog Sindarta Gautama, poznatijeg kao gospodin Buda, dosegne stanje nirvane. Doznavši šta Rangan smera, njegova druga žena, dvadeset i pet godina mladje parčence, bez mnogo obzira sabra iz kuće baš sve što beše vredno, potom unajmi pouzdanog kamiondžiju, pa kano ljuta kobra uoči Božića otperja ti ona ravno svojima sretnim roditeljima u Tagore Nagar. U prizemnoj i prostanoj kući sa lepom senovitom verandom i još lepšim dvorištem punim ukrasnog bilja ostade gospodin Rangan Gupta sâm samcijat, naravno ako ovde izostavimo vojsku hitronogih bubašvaba, mačke lutalice, miševe i jednog ljupkog papagaja koga mi u Srbiji zovemo, ko zna zašto, Mali Aleksandar (Psittacula krameri).
Ranganov stariji sin Guha, jedno veselo a pride i razborito čeljade, neuporedivo modernijih shvatanja od svog čestitog i dobrog oca, pred sobom nije imao tako uzvišene ideale u potrazi za svojom srećom; posle dosta birokratskog lomatanja i svakojakih pustolovina Guha se ipak nekako dokopa svog snevanog Njujorka u kome će novac pošteno zaradjivati kao taksista i živeće u jednoj od onih smešno-bizarnih kućica smišljenih i štancovanih u duhu sirotinjskog Diznilenda, tamo, u predgradju, u blizini aerodroma zvanog John Fitzgerald Kennedy.
Ovde ne bi trebalo da letimo ispred vremena niti bi bilo umesno da radoznalom svetu razotkrivamo završnice njihovih veoma različitih no ipak uzornih sudbina; kako neko lepo reče, svako razmišljanje o vremenu protivureči samo sebi jer se na obodu svekolike vaseljene odvija stravična razgradnja vremena o kojoj mi ne znamo baš ništa.

doktor

Prvi deo priče
Raša Todosijević, 26 septembar 2011, Beograd


Prvi deo ove priče, zapravo njen manje važan deo, započinje jednog jesenjeg jutra u mestašcu od 120 porodičnih kuća; sve su one smeštene u uskoj i dubokoj dolini duž autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujući da im njeno indijansko ime neće doneti sreću meštani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Država se zove Montana, a mestu o kome je reč najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999.
Prema zvaničnim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Džonatan Stanton kraj Zelene Stene doveo čopor neprosejanih nikogovića. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko stručnjaka, nekoliko stasitih drvoseča i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvišenju, baš iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podići dobre radničke barake i magacine za alat, odeću i gomile svakojakih namirnica za vremena kada snežni nanosi zatvore put ka većim naseljima. Od tih pionirskih dana je prošlo više od sto godina a Djavolja Bestragija – nadam se da se niko ne ljuti što ja i dalje koristim to šašavo ime – jedva da je za dve stotine duša uvećala broj svojih žitelja. Da ne beše Stentona, bar tako misle podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se mečke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za časak zastane i da zadivljen osmotri veličanstvenu pustoš njihove doline. U II Svetski rat je otišlo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se kućama vratili živi i zdravi. Došli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po ranije utanačenom dogovoru, otišla u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pustiš da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnotežu izmedju muškog i ženskog sveta i sumnja se da će ta ratna šteta ikad biti nadoknadjena.
U samom centru mesta, ako se ta čistina tako može nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar “Zlatni Jelen”. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv “Zlatni Jelen” beše Tvailina epohalna umotvorina. Još dok je bila devojčica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu škotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovštine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oružje i ostale potrepštine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopuže susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali šta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu pećinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobožne device iz Flečerzovog klana, zapravo samo mlade i pobožne device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana.
Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativši u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, misleći da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispričala tu prekrasnu legendu iz teških dana škotske prošlosti. Sve bi išlo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobožnim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedočenom matorom pobožnom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovaše na celibat jer je, kako sama reče, odavno verena za Isusa Hrista.

Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svačega. Liza je duša mesta, središte sveta, univerzum dolazećih novotarija. Kod Lize se mogu nabaviti lekovi, šminka, ekseri, šeširi, šivaće mašine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, košulje, lovački pribor, puške, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za šljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povrće, banane, breskve u gustom sirupu i koješta drugo. Naokolo su planine, nepregledni četinari i tišina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bližem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopšte nije bilo tako; istine radi, čak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i močnih džipova, teško da bi koja ambicioznija cura poželela da u toj pustari svije svoje porodično gnezdašce. Ljudi nisu loši, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, što se kaže: od krštenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvuče previše idilično.
Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari drveni prelaz, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji žilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otišao je u većna lovišta 12 oktobra 1935 godine, baš kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tačno navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde živela porodica Grif. Vreme čini svoje.
Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a beše 3 septembar 1999 godine – Barnijeva Tvaila je sišla u prizemlje da otvori krčmu. Ona uvek ustane pre svog muža. Biće da je od tada prošlo pola sata kad se na parkingu zaustaviše neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Džeri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se učinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viših državnih službenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da nešto prezalogaje i protegnu noge na putu ka severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno činovničko dupe eto i sanjivog Barnija.
- Barni - reče Tvaila oštrim glasom kao da budi dremljivog muža – gospodin oće kafu i nešto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi šta želi.

Dok Barni prilazi Tvailinoj verziji višeg državnog službenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i štogod nizvodno od “Zlatnog Jelena”, lepa Lori u žurbi silazi niz dvorišno stepenište i unezverenog pogleda kreće širokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratištu. Sem tankog plavog džempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema ništa toplije. Ona sa sobom ne nosi tašnu jer je ženska eklezija ustanovila pravilo da se po Bestragiji ne nose tašne. U ovom šupku, gde se s kraj na kraj naselja može stići za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tašna nije nešto što bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj čini posebnim. Svi znaju šta Lori danas kuva za ručak, koliko viskija njen Adam može sebi da sruči u grlo i kako uči njihova ćerka zvana Mala Linda. Otac i ćerka su plavušani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili možda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih očiju i osrednjeg stasa; Lori ima mlečno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje beše deo Stantonove ergele, ali su svi malčice šunuti u glavu. Ona je zgodna ženska, veoma zgodna ženska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima.
Došavši do gvozdene kapije Alanovog stovarišta, u kome po običaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri blještavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo pročelje Barnijevog lokala. Hipnotička snaga onoga što vidi ili, onoga što joj se jedne noći urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona pohita ka “Zlatnom Jelenu”.
Lori lagano otvara vrata “Zlatnog Jelena”, za šankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se može videti samo u filmovima naučne fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliću sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim čovekom.
- Gospode Bože – promuca naskroz raspamećena Lori – mogu ti popušiti dok trepneš.

doktor

Prvi deo priče
Raša Todosijević, 26 septembar 2011, Beograd


Prvi deo ove priče, zapravo njen manje važan deo, započinje jednog jesenjeg jutra u mestašcu od 120 porodičnih kuća; sve su one smeštene u uskoj i dubokoj dolini duž autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujući da im njeno indijansko ime neće doneti sreću meštani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Država se zove Montana, a mestu o kome je reč najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999.
Prema zvaničnim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Džonatan Stanton kraj Zelene Stene doveo čopor neprosejanih nikogovića. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko stručnjaka, nekoliko stasitih drvoseča i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvišenju, baš iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podići dobre radničke barake i magacine za alat, odeću i gomile svakojakih namirnica za vremena kada snežni nanosi zatvore put ka većim naseljima. Od tih pionirskih dana je prošlo više od sto godina a Djavolja Bestragija – nadam se da se niko ne ljuti što ja i dalje koristim to šašavo ime – jedva da je za dve stotine duša uvećala broj svojih žitelja. Da ne beše Stentona, bar tako misle podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se mečke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za časak zastane i da zadivljen osmotri veličanstvenu pustoš njihove doline. U II Svetski rat je otišlo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se kućama vratili živi i zdravi. Došli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po ranije utanačenom dogovoru, otišla u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pustiš da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnotežu izmedju muškog i ženskog sveta i sumnja se da će ta ratna šteta ikad biti nadoknadjena.
U samom centru mesta, ako se ta čistina tako može nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar “Zlatni Jelen”. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv “Zlatni Jelen” beše Tvailina epohalna umotvorina. Još dok je bila devojčica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu škotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovštine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oružje i ostale potrepštine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopuže susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali šta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu pećinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobožne device iz Flečerzovog klana, zapravo samo mlade i pobožne device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana.
Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativši u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, misleći da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispričala tu prekrasnu legendu iz teških dana škotske prošlosti. Sve bi išlo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobožnim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedočenom matorom pobožnom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovaše na celibat jer je, kako sama reče, odavno verena za Isusa Hrista.

Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svačega. Liza je duša mesta, središte sveta, univerzum dolazećih novotarija. Kod Lize se mogu nabaviti lekovi, šminka, ekseri, šeširi, šivaće mašine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, košulje, lovački pribor, puške, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za šljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povrće, banane, breskve u gustom sirupu i koješta drugo. Naokolo su planine, nepregledni četinari i tišina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bližem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopšte nije bilo tako; istine radi, čak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i močnih džipova, teško da bi koja ambicioznija cura poželela da u toj pustari svije svoje porodično gnezdašce. Ljudi nisu loši, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, što se kaže: od krštenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvuče previše idilično.
Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari drveni prelaz, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji žilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otišao je u većna lovišta 12 oktobra 1935 godine, baš kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tačno navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde živela porodica Grif. Vreme čini svoje.
Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a beše 3 septembar 1999 godine – Barnijeva Tvaila je sišla u prizemlje da otvori krčmu. Ona uvek ustane pre svog muža. Biće da je od tada prošlo pola sata kad se na parkingu zaustaviše neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Džeri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se učinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viših državnih službenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da nešto prezalogaje i protegnu noge na putu ka severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno činovničko dupe eto i sanjivog Barnija.
- Barni - reče Tvaila oštrim glasom kao da budi dremljivog muža – gospodin oće kafu i nešto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi šta želi.

Dok Barni prilazi Tvailinoj verziji višeg državnog službenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i štogod nizvodno od “Zlatnog Jelena”, lepa Lori u žurbi silazi niz dvorišno stepenište i unezverenog pogleda kreće širokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratištu. Sem tankog plavog džempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema ništa toplije. Ona sa sobom ne nosi tašnu jer je ženska eklezija ustanovila pravilo da se po Bestragiji ne nose tašne. U ovom šupku, gde se s kraj na kraj naselja može stići za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tašna nije nešto što bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj čini posebnim. Svi znaju šta Lori danas kuva za ručak, koliko viskija njen Adam može sebi da sruči u grlo i kako uči njihova ćerka zvana Mala Linda. Otac i ćerka su plavušani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili možda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih očiju i osrednjeg stasa; Lori ima mlečno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje beše deo Stantonove ergele, ali su svi malčice šunuti u glavu. Ona je zgodna ženska, veoma zgodna ženska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima.
Došavši do gvozdene kapije Alanovog stovarišta, u kome po običaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri blještavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo pročelje Barnijevog lokala. Hipnotička snaga onoga što vidi ili, onoga što joj se jedne noći urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona pohita ka “Zlatnom Jelenu”.
Lori lagano otvara vrata “Zlatnog Jelena”, za šankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se može videti samo u filmovima naučne fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliću sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim čovekom.
- Gospode Bože – promuca naskroz raspamećena Lori – mogu ti popušiti dok trepneš.