уторак, 24. август 2010.
понедељак, 23. август 2010.
MEČKA BOŽANA
Raša Todosijević, 1.8.2010 (nedoradjeno)
Ja sam vam već ranije pričao da je moja pokojna majka imala dve sestre i dva mladja brata. Njena sestra bliznakinja je umrla na porodjaju. U toj istoj bolnici ja sam se rodio samo četiri dana posle njene smrti. Njihovu najstariju sestru - koja je još u detinjstvu zbog neke bolesti ostala malčice nagluva - svi su u kući zvali Mečka Božana. Moja tetka Božana je bila krupnija od ostale dece; ona je volela dobro da jede, volela je da spava, volela je da komanduje, volela je da izigrava glavu porodice i da paradira svojom umišljenom superiornošću najstarijeg deteta. Moja tetka je dogurala dotle da je čak i svoje prvorodstvo smatrala ličnom zaslugom. Nadimak Mečka Božana, Boža ili, naprosto, Božana, ukućani su joj prišili imajući za uzor istoimenu mečku koja je u predratnom zoološkom vrtu bila ljubimica beogradjana ali i sveta iz unutrašnjosti. Bilo kako bilo slava mečke Božane je prešla granice Srbije baš kao što će posle Drugog svetskog rata svi znati da u tom istom zoološkom vrtu obitava jedan tromi nilski konj po imenu Buca.
Buca je imao bazen tik uz malu betonsku plažu dva neverovatno flegmatična, bezimena i nepokretna krokodila. Radoznali posetioci su ih gadjali metalnim paricama očekujući da će ih udarci belih i žutih novčića naterati da se pokrenu. Ništa od toga. Na kraju radnog vremena čuvari bi iz njihove smrdljive Fontane di Trevi, iz zelenkasto-žutog plićaka, počistili dnevni pazar a sutra bi, kao što već pogadjate, sve opet krenulo po starom.
Meni je često u pamet dolazila šaškasta misao da ta nepomična egzotična čudovišta nisu živi stvorovi. Pretpostavljao sam da je najverovatnije reč o prepariranim životinjama sa kojima ljudi iz zoološkog vrta varaju posetioce i njihovu razuzdanu dečurliju. Kada se s većeri zakatanče vrata zoološkog vrta tada čuvari u vojničku ćebad brižno spakuju svoje zlatne nilske koke, saberu zaradu, zatim je medju sobom podele na ravne časti pa onda, svi djuture, umiveni i začešljani, krenu u besni noćni provod. U kafani «Domovina» ta bi radnička gospoda naručivala najskuplja flaširana vina; jeli bi hrpe ćevapčića, ražnjića ili ljutih pljeskavc, držali bi duge i skladno sklepane zdravice o dostupnim idealima jugoslovenskog socijalizma a pritom bi se bestidno šegačili na račun glupe svetine.
Kad god bih ja, u kakvoj zgodnoj prilici, pomenuo lukave poduhvate zoološke družine majka bi me kažiprstom opomenula da ne klepečem koješta. Zato čak i danas, posle gotovo šezdeset godina od mojih prvih sumnji, i dalje nisam siguran da li su ti preparirani reptili, ti silni novci i ta bančenja u kafani «Domovina» bili blistavi uzleti moje vidovitosti ili sam priču o dobro smišljenoj podvali pokupio iz najludjih poslovnih snova izgladnele beogradske sirotinje recimo, negde sredinom pedesetih godina prošlog veka.
Raša Todosijević, 1.8.2010 (nedoradjeno)
Ja sam vam već ranije pričao da je moja pokojna majka imala dve sestre i dva mladja brata. Njena sestra bliznakinja je umrla na porodjaju. U toj istoj bolnici ja sam se rodio samo četiri dana posle njene smrti. Njihovu najstariju sestru - koja je još u detinjstvu zbog neke bolesti ostala malčice nagluva - svi su u kući zvali Mečka Božana. Moja tetka Božana je bila krupnija od ostale dece; ona je volela dobro da jede, volela je da spava, volela je da komanduje, volela je da izigrava glavu porodice i da paradira svojom umišljenom superiornošću najstarijeg deteta. Moja tetka je dogurala dotle da je čak i svoje prvorodstvo smatrala ličnom zaslugom. Nadimak Mečka Božana, Boža ili, naprosto, Božana, ukućani su joj prišili imajući za uzor istoimenu mečku koja je u predratnom zoološkom vrtu bila ljubimica beogradjana ali i sveta iz unutrašnjosti. Bilo kako bilo slava mečke Božane je prešla granice Srbije baš kao što će posle Drugog svetskog rata svi znati da u tom istom zoološkom vrtu obitava jedan tromi nilski konj po imenu Buca.
Buca je imao bazen tik uz malu betonsku plažu dva neverovatno flegmatična, bezimena i nepokretna krokodila. Radoznali posetioci su ih gadjali metalnim paricama očekujući da će ih udarci belih i žutih novčića naterati da se pokrenu. Ništa od toga. Na kraju radnog vremena čuvari bi iz njihove smrdljive Fontane di Trevi, iz zelenkasto-žutog plićaka, počistili dnevni pazar a sutra bi, kao što već pogadjate, sve opet krenulo po starom.
Meni je često u pamet dolazila šaškasta misao da ta nepomična egzotična čudovišta nisu živi stvorovi. Pretpostavljao sam da je najverovatnije reč o prepariranim životinjama sa kojima ljudi iz zoološkog vrta varaju posetioce i njihovu razuzdanu dečurliju. Kada se s većeri zakatanče vrata zoološkog vrta tada čuvari u vojničku ćebad brižno spakuju svoje zlatne nilske koke, saberu zaradu, zatim je medju sobom podele na ravne časti pa onda, svi djuture, umiveni i začešljani, krenu u besni noćni provod. U kafani «Domovina» ta bi radnička gospoda naručivala najskuplja flaširana vina; jeli bi hrpe ćevapčića, ražnjića ili ljutih pljeskavc, držali bi duge i skladno sklepane zdravice o dostupnim idealima jugoslovenskog socijalizma a pritom bi se bestidno šegačili na račun glupe svetine.
Kad god bih ja, u kakvoj zgodnoj prilici, pomenuo lukave poduhvate zoološke družine majka bi me kažiprstom opomenula da ne klepečem koješta. Zato čak i danas, posle gotovo šezdeset godina od mojih prvih sumnji, i dalje nisam siguran da li su ti preparirani reptili, ti silni novci i ta bančenja u kafani «Domovina» bili blistavi uzleti moje vidovitosti ili sam priču o dobro smišljenoj podvali pokupio iz najludjih poslovnih snova izgladnele beogradske sirotinje recimo, negde sredinom pedesetih godina prošlog veka.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)