skulptura

Rasa Na Lidu, Venecija

4.0.1

rasa todosijevic

PAKAO I

Raša Todosijević 1999.

Koregirano 12.07. 2010.

Juče sam se šetao senovitim trotoarom Bulevara Revolucije. Beše ugodno letnje jutro puno umilne svetlosti i neke praznične ustreptalosti; vreme je bilo kao stvoreno za razbibrigu i luda mladalačka sanjarenja. Kraj mene je defilovala tušta i tma uniformisanog djubreta; svakojaki ljudski ološ i siktave nakarade. Kada samo pomislim da i u mojim venama teče ponešto od prljave krvi tog ljigavog soja grabežljivih pedera, ulizica i sakatih vodonoša dodje mi da odmah promenim ime, državu i državljanstvo. Neka bi se budala još i mogla ubediti da je pod razlistalim bulevarskim drvoredima sve bilo mirno i potaman, ali sam ja svojim trećim okom jasno video da su karnevalski kovitlaci, komešanje svetine, drečave parade prodanih duša, podskakivanja i divlja popovska njakanja, samo utvarni oblici grozomorne smrti, velelepno udešena Sotonina scenografija, naprosto drugi prikaz izlivanja nabujale kanalizacije čiji jalovi mulj sa sobom dovlači protuve najnižeg roda, pohlepne služavke i njihov rugobni nakot.

Ne mareći za tim gangrenoznim narodom, kome je usud zapisao večna vraćanja u tamu pećinskih brloga, ja sam staloženo brusio svoj ukus čitajući meni omiljene odlomke Danteovog «Pakla». Dok sam ja sav zanesen listao stranice njegovog ljupko sačinjenog zingšpila, gutajući svaki refren, svako slovce, najedared mi pade na pamet da od Aligjerija nešto maknem, da neko omanje poglavlje tobože pozajmim do sutra pre podne, a da u medjuvremenu, u potaji, to dragoceno vlasništvo čovečanstva vešto uguram u moje priče – naravno bez posmodernističkih navodnika, bez pozerskog petljanja oko izvornika, autorskih prava i sličnih gluposti. Pre svega, taj Dante je mrtav, ima tome skoro sedam stotina godina, a i ko bi sada, u ovoj grobnoj noći, u Srbiji koja vonja na trulu lešinu, uspeo da skupi hrabrosti i da digne glas u odbranu jednog upokojenog firentinca ili, ne daj bože, da javno, pred razrokom književnom bratijom pljune na nečije književne lopovluke. Niko, naravno! Onaj ko sebe smatra originalnim piscem neka prvi zafrljači kamenicu na plagijatora.

Kada moji sunarodnici budu krenuli da čitaju moj «Inferno», moju «Božansku Komediju», pa još kad nalete na poduži spisak slikovito prikazanih gadosti koje ću im ja priredjivati, nadam se da će insekti napokon shvatiti da medju njima obitava genije, spasitelj, pomazanik, gorostas, mračni evropski pisac, jerihonska truba, čovekoljubac, peti jevandjelista, svetac, nov i blistaviji Šlegel, prorok koji vidi dalje i jasnije od onog ćoravog nadrimedikusa Nostradamusa, a pride ume lepo i jasno da se izražava. Ne samo da će me ljubitelji iskonskih podlosti zbog toga štovati ko Boga i na kolenima me moljakati da budem so njihovih nada, njihov Sion, njihov Pijemont, Avala ili Jerusalim, već će se i moji spisi, taj nemerljivo težak, zapravo planetarno golem tovar solidno iskovane filosofske gradje, prodavati kao i Biblija, ali za debele pare. Ja ću postati slavan i imućan umetnik. Biću ono što je za francuščiće Emil Zola, samo neuporedivo pametniji, otmeniji i odmereniji od pomenutog kicoša, bukača i pobegulje.

Dakle, da ponovimo: kad je neko cenjen pisac svi beče oči i strepe nad ponorima njegovih zabrinutih uzdaha. Svi mu veruju na reč, onako, zdravo za gotovo, kao da su njegove bapske žalopojke ono najvažnije u životu. U današnje vreme ima i lepših i znaćajnijih stvari od književnosti; recimo: muzika...

Eugèn de Savoie

Raša Todosijević

Nova redakcija 21.7.2005

Dok budući austrijski general a potom i feldmaršal, princ François Eugèn de Savoie, u svečanoj vojnoj odeždi, uskim drvenim stepeništem hita na drugi sprat, ravno u stan broj šest, nameran da Dragoljuba lično upozori na vojne pokrete Osmanlija i da od njega potraži savet kako da se u ovim gadnim vremenima Evropa i hrišćanski svet spasu od novih najezda azijskih hordi, dotle dole, u prljavim podrumskim prostorijama, u stanu broj jedan, u zagušljivom brlogu bez promaje i klima uredjaja, guzata Jelisaveta, crnooka lepotica, ponos i ukras obližnjih kafana, bezbrižno peče uštipke, cuga hladno pivo marke „Jelen“, puši neku stranu cigaru i povremeno zvera u televizijski ekran. Ukratko, Eugèn Carignan je zabrinut: neprijatelj je pred zidinama Beograda, nevernici naokolo kopaju šančeve, bruse sablje i spremaju se za napad ali se nikog na svetu ne tiče odakle guzatoj Jelisaveti, cakanoj Jeci, toliko jestivog ulja koje ona tako nemilice i lakomisleno razbacuje čak i na rumene uštipke?

II

Dok Eugèn de Savoie, buduća glava Leopoldove imperijalne armije i namesnik za Italiju i Flandriju, u kožnim čizmama grabi cvilećim drvenim stepeništem, misleći čas na Turke a čas na Louis-a XIV, i dok u isto to vreme, u toj istoj zgradi, u prizemlju, u stanu broj dva, Aleksandar Nestorović zvani Truman, dika medju Nestorovićima, hrče u kuhinji i sanja pljosnate deverike, i dok njegov stariji sin, trinaestogodišnji Pupi, u pretsoblju mlati svog mladjeg brata Žuću, dotle njihova majka, Trumanova žena, predobra Vera, bledolika i sipljiva Vera, prava svetica, nesvršeni djak srednje hidrometeorološke škole, ženica od svojih trideset i kusur godina, sa papilotnama u kosi i jučerašnjim novinama u krilu, rešava ukrštene reči, dvoumeći se da li se reka u Francuskoj, reka od pet slova, zove Rajna ili Loara?

III

Dok Franc Eugen - zastavši za trenutak - s mukom otkopčava gornje zlatno dugme na svom paradnom mundiru i kočijaškim tonom psuje onu budaletinu, onog nagluvog krojača zato što se nije pridržavao njegovih prigovora, dotle u istom tom prizemlju, baš tog časa, u stanu broj tri, u onoj sobi čiji dvokrilni prozor gleda niz malu Američku ulicu pravo na reku Savu, na Ratna ostrva, sve tako do Kalemegdanske tvrdjave, jedan usamljen i tužan čovek, gospodin Mihailo, sedokosi udovac, penzionisan činovnik, kanclarijska mrlja, tip koji za sebe tvrdi da mu je slavan i granat rodoslov zauvek zapisan u malešnoj nemačkoj kneževini zvanoj Saxe-Coburg-Gotha, polako odvrće poklopac na starinskom Pelikanovom naliv-peru i po ko zna koji put, stisnuta srca, započinje pismo svojoj ćerki Marini koja živi u San Francisku, spremajući se da zamoli svoju najmiliju Marinicu, tatinu lutkicu, da mu pošalje fotografiju unuke Lucije i uz to, ako može, ako joj nije teško, makar pedeset dolara, da bi on nekako uspeo da prebrodi ove crne dane pune jada i nemaštine.

IV

Dok glasoviti Fransoa, budući predmet cmizdrave balkanske poezije, sporedni ogranak kuće Savoja, vojnik svestan veličine ličnog istorijskog poziva, hita ka Dragoljubu a osmanlijske ordije ka Beogradu, dok Jelisaveta peče rumene uštipke, razbacuje suncokretovo ulje i gleda neku trećerazrednu televizijsku budalaštinu o atomskoj bombi, o kubanskoj krizi i ubistvu Džona Ficdžeralda Kenedija, dok Truman hrče i ko' delfin pliva sred jata srebrnih deverika a Pupi mlati Žuću a Vera, kraj prozora, onako kratkovida, bez naočara, zadubljena rešava jučerašnje ukrštene reči, i dok Mihailo pokušava da sroči pisamce svojoj Marini, dotle u tom teškom i bezizglednom času, na prvom spratu, u stanu broj četiri, tri Marije: Marija majka, Marija ćerka i Marija unuka, sve tri s raskošnim grudima, sede za velikim okruglim politiranim stolom, otvaraju pasijans, piju crnu kafu i usput, ko' drevne Parke, ko' gorde rimske matrone, ugodno čavrljaju o istinskoj prirodi i suštini posledica bezgrešnog začeća – čudeći se, sam bi vrag znao zašto, neverovatnoj slučajnosti da sve tri nose isto ime i da su sve tri, u malim razmacima, kao po tajanstvenom božjem nalogu, naprasno ostale u blagoslovenom stanju, mada je dobro poznato da muška noga – tako se to obično kaže – godinama nije kročila u njihov prijatan ženski hram i da su poodavno i u nepovrat prohujala vremena čuda i za čudjenje.

V

Dok je budući pobednik kod Sente, Petrovaradina i Beograda hitao Dragoljubu, voljan da mu u najkraćim crtama, otvoreno, bez uvijanja i diplomatskih smicalica, objasni loše vojno-političke odnose u južnom delu Evrope, unapred rešen da u tom razgovoru, ako do njega uopšte i dodje, mudro prećuti Španiju, ubrzana novačenja, novčane teškoće i vatikanske aspiracije na Balkanu, dotle se na tom istom spratu, tik uz „hram tri Marije“, u stanu broj pet – za koji se u istorijografiji i u stručnoj vojnoj literaturi dugo i zlonamerno tvrdilo da je baš te godine, tog meseca i tog dana bio prazan i zapušten – u jezivoj tišini održavao Peti Kongres srpskih anarhista, takozvani Kongres Izmirenja, na kome su ljuti protivnici diktature proleterijata doneli odluku da geslo ujedinjenog srpskog anarhizma bude veličanstveni učinak slepe kosmičke sile zvane Tunguški meteor a njihov svetac, zaštitnik i zvezda vodilja, Episkop iz Mire, Sveti Nikola, pokrovitelj kaputokradica, vašarskih secikesa i pečene dečice, o čemu je jedan stariji delegat iz Novog Sada, bečki djak, direktor poljoprivrednog kombinata „Pobeda“, bivši komunist, ponešto uzbudjen iznesenim predlozima, nadahnuto, gotovo ciceronovski, izrekao ove reči:

„Dragi prijatelji i dragi gosti, Vama je poznato da nâs anarhiste dovode u ushićenje samo pravi i izvanredni ugursuzluci, visprenost i prepredenost onih koji su kao i mi istinski pitomci Svetog Nikole i zato mi anarhisti Novog Sada, braća po bombi i peru, zakleti protivnici sitnoboljševičke ideologije, verujemo da će plemenito oštroumlje Svetog Nikole biti pravi simbol srpske vere i srpskog anarhizma. Neka večno živi srpski anarhoanarhizam!“

Pošto su delegati i gosti iz inostranstva još pre početka kongresa od stručne službe bili upozoreni da se uzdrže od pljeskanja i glasnih dovikivanja, samo se po ozbiljnim ali zadovoljnim licima moglo videti da su oba predloga – Tunguški meteor i Sveti Nikola – prihvaćeni sa jednodušnim odobravanjem.

VI

Našavši se na drugom spratu, pred zastakljenim vratima stana broj šest, u polumračnom hodniku kome je štedljivi vlasnik nameno nisku tavanicu i u ona bolja vremena oveću glinenu saksiju iz čije suve zemlje sada nakrivo štrči sparušeni fikus s nekoliko oklembešenih listova, po svoj prilici mrtva biljka – ničija briga, Evgenije se obazre oko sebe, popravi mundir, letimice baci pogled na svoje čizme a potom na svoje negovane šake i besprekorno podrezane nokte. Pruživši prst ka bakelitnom dugmetu, u nameri da zvonjavom pozove ukućane, on se potsmešljivo upita otkud na tom zidu ta tehnička novotarija i da li ta komplikovana spravica, hic et nunc – verovatno medju ovim divljacima – uopšte radi? U sebi se pitao kako li izgleda osoba kojoj on dolazi po savet i da li njegovo mučno tumaranje po opasnoj granici carevine i civilizovanog sveta ima ikakvog smisla?

Da se nekim slučajem mogao ispovediti o svemu što mu se sred ove negostoljubive i tužne bestragije mota po glavi sigurno bi odustao od visokoparne dvorske retorike pa bi rekao – a sigurno bi izlanuo ono što ne priliči jednom princu i vojskovodji – da se oseća kao odocnela duša ili putnik koji u kasne sate, onako bez ičega, Haronovim čamcem pristaje uz jezerski sprud Böcklinovog ostrva smrti ... da se oseća kao hodočasnik koji zna da mu prenoćište, večera, sigurni zidovi i postelja zavise od volje nekog vrača, bezbožnika, nekog blesavog balkanskog šamana koji sem djindjuva i prljave torbe pune kostiju nema ni dom ni ime

... On na brežuljku vidi vijugav puteljak, hladnu pećinu, zidine urušenog antičkog hrama zaraslog u korov i bršljan, on vidi stubove, lepe kapitele, lukove i vitke kiparise ali crni plašt, tama ili možda gusta sumaglica skriva lice onome kome on sada nevoljno ide u susret ...

Za to vreme, s onu stranu vrata, u sobici stana broj šest, ne mareći za oblake koji nad Beogradom pretskazuju oluju, nevolje i krvavu vojnu, Dragoljub pilji u hrpu papira, pokušavajući da sebi rastumaći mudrovanja Isaka Lurije i da shvati vezu i smisao njegovih igrarija sa Pitagorinim brojevima i onim ljupkim šarenim sličicama jarkih boja i primitivnih crteža koje u pravilnom sledu, od jedan do sedam, tvore početak, sredinu i kraj starozavetne zgode o Božjem kušanju Avramove vernosti.

Dok Francika upire prst u dugme od bakelita i zatvara elektromagnetno kolo – puštajući da slabašni tok elektriciteta začne rad poretku koji udarcima čekića u površinu metalne čašice stvara buku – dotle Dragoljub, u gluvom tesnacu izmedju dve zvonjave, kao da uspeva da pojmi načelo opstanka nebeskog ustrojstva koje kazuje da je od vrha Avramovog bronzanog sečiva do Isakovih grudi bilo nešto više od lakat razmaka ali i odgovarajući broj razdirućih trenutaka, taman dovoljnih da se na neizdržljivoj žeravici kušnje i neizvesnosti počnu peći Jahveovi živci i pritom belodano otkriju njegove zapanjujuće skromne sposobnosti za pravilnim rasudjivanjem, da ne pominjemo nedostatak smisla za rizik, pustolovine i masne šale.

VII

Kreće se ladja francuska iz pristaništa solunska ...

Raša Todosijević

Pakao I

Raša Todosijević 1999 Beograd

Juče sam se šetao senovitim trotoarom Bulevara Revolucije. Beše ugodno letnje jutro puno umilne svetlosti i neke praznične ustreptalosti; vreme je bilo kao stvoreno za razbibrigu i luda mladalačka sanjarenja. Kraj mene je defilovala tušta i tma uniformisanog djubreta; svakojaki ljudski izmet i siktave nakarade. Kada samo pomislim da i u mojim venama teče ponešto od prljave krvi tog ljigavog soja grabežljivih pedera, ulizica i sakatih vodonoša grbavim djavolima, dodje mi da odmah promenim ime, državu i državljanstvo. Neka bi budala još i mogla sebi uvrteti u glavu da je pod razlistalim bulevarskim drvoredima sve bilo mirno i potaman, ali sam ja svojim trećim okom jasno video da su karnevalski kovitlaci, komešanje svetine, drečava parada prodanih duša, podskakivanja i divlja popovska njakanja, samo mnogobrojni utvarni oblici grozomorne smrti, velelepno udešena Sotonina scenografija, naprosto drugi prikaz izlivanja nabujale kanalizacije čiji je jalovi mulj sa sobom dovlačio protuve najnižeg roda, pohlepne služavke i njihov rugobni nakot.

Ne mareći za tim gangrenoznim narodom, kome je usud zapisao večna vraćanja u tamu pećinskih brloga, ja sam staloženo brusio svoj ukus čitajući meni omiljene odlomke Danteovog „Pakla“. Dok sam ja sav zanesen listao stranice njegovog ljupko sačinjenog zingšpila, gutajući svaki refren, svako slovce, najedared mi pade na pamet da od Aligjerija nešto maknem, da neko omanje poglavlje tobože pozajmim do sutra pre podne, a da u medjuvremenu, u potaji, to dragoceno vlašnistvo celog čovečanstva vešto uguram u moje priče – naravno bez postmodernističkih navodnika, bez pozerskog petljanja oko izvornika, porekla alhemijskih recepata, autorskih prava i sličnih gluposti. Pre svega, taj Dante je mrtav, ima tome skoro sedam stotina godina, a i ko bi sada, u ovoj grobnoj noći, u Srbiji koja vonja na trulu lešinu, uspeo da skupi hrabrosti i da digne svoj glas u odbranu jednog davno upokojenog firentinca ili, ne daj bože, da javno, pred razrokom književnom bratijom pljune na nečije književne lopovluke. Niko, naravno. Onaj koji sebe smatra originalnim piscem neka on prvi zavitla kamenicu na plagijatora.

Kada moji sunarodnici budu krenuli da čitaju moj „Inferno“, moju „Božansku Komediju“, pa još kad u njoj budu naišli na poduži spisak slikovito prikazanih gadosti koje ću im ja lično priredjivati, nadam se da će insekti shvatiti da medju njima obitava genije, spasitelj, pomazanik, gorostas, veliki i mračni evropski pisac, jerihonska truba, čovekoljubac, peti jevandjelista, svetac, ljubičasta kandilka, nov i blistaviji Šlegel, prorok koji vidi dalje i jasnije od onog ćoravog nadri medikusa Nostradamusa, a pride ume i lepo da se izražava. Ne samo da će me ljubitelji iskonskih podlosti zbog toga štovati ko boga i na kolenima me moljakati da budem so njihovih nada, njihov Sion, njihov Pijemont, Avala ili Jerusalim, već će se i moji spisi, taj nemerljivo težak, zapravo planetarno golem tovar solidno iskovane filozofske gradje, prodavati kao i Biblija, ali za debele pare. Ja cu postati slavan i imućan umetnik. Biću ono sto je za francuščiće Emil Zola, samo neuporedivo pametniji, otmeniji i odmereniji od pomenutog kicoša, bukača i pobegulje.

Dakle, da ponovimo: kada je neko cenjen pisac svi beče oči i strepe nad ponorima njegovih zabrinutih uzdaha. Svi mu veruju na reč, onako, zdravo za gotovo, kao da su njegove bapske žalopojke nad sudbinom sveta ono najvažnije u životu. U danasnje vreme ima i lepših i značajnijih stvari od književnosti; recimo: muzika…

Raša Todosijević

Raša spava i sanja