Pakao I

Raša Todosijević 1999 Beograd

Juče sam se šetao senovitim trotoarom Bulevara Revolucije. Beše ugodno letnje jutro puno umilne svetlosti i neke praznične ustreptalosti; vreme je bilo kao stvoreno za razbibrigu i luda mladalačka sanjarenja. Kraj mene je defilovala tušta i tma uniformisanog djubreta; svakojaki ljudski izmet i siktave nakarade. Kada samo pomislim da i u mojim venama teče ponešto od prljave krvi tog ljigavog soja grabežljivih pedera, ulizica i sakatih vodonoša grbavim djavolima, dodje mi da odmah promenim ime, državu i državljanstvo. Neka bi budala još i mogla sebi uvrteti u glavu da je pod razlistalim bulevarskim drvoredima sve bilo mirno i potaman, ali sam ja svojim trećim okom jasno video da su karnevalski kovitlaci, komešanje svetine, drečava parada prodanih duša, podskakivanja i divlja popovska njakanja, samo mnogobrojni utvarni oblici grozomorne smrti, velelepno udešena Sotonina scenografija, naprosto drugi prikaz izlivanja nabujale kanalizacije čiji je jalovi mulj sa sobom dovlačio protuve najnižeg roda, pohlepne služavke i njihov rugobni nakot.

Ne mareći za tim gangrenoznim narodom, kome je usud zapisao večna vraćanja u tamu pećinskih brloga, ja sam staloženo brusio svoj ukus čitajući meni omiljene odlomke Danteovog „Pakla“. Dok sam ja sav zanesen listao stranice njegovog ljupko sačinjenog zingšpila, gutajući svaki refren, svako slovce, najedared mi pade na pamet da od Aligjerija nešto maknem, da neko omanje poglavlje tobože pozajmim do sutra pre podne, a da u medjuvremenu, u potaji, to dragoceno vlašnistvo celog čovečanstva vešto uguram u moje priče – naravno bez postmodernističkih navodnika, bez pozerskog petljanja oko izvornika, porekla alhemijskih recepata, autorskih prava i sličnih gluposti. Pre svega, taj Dante je mrtav, ima tome skoro sedam stotina godina, a i ko bi sada, u ovoj grobnoj noći, u Srbiji koja vonja na trulu lešinu, uspeo da skupi hrabrosti i da digne svoj glas u odbranu jednog davno upokojenog firentinca ili, ne daj bože, da javno, pred razrokom književnom bratijom pljune na nečije književne lopovluke. Niko, naravno. Onaj koji sebe smatra originalnim piscem neka on prvi zavitla kamenicu na plagijatora.

Kada moji sunarodnici budu krenuli da čitaju moj „Inferno“, moju „Božansku Komediju“, pa još kad u njoj budu naišli na poduži spisak slikovito prikazanih gadosti koje ću im ja lično priredjivati, nadam se da će insekti shvatiti da medju njima obitava genije, spasitelj, pomazanik, gorostas, veliki i mračni evropski pisac, jerihonska truba, čovekoljubac, peti jevandjelista, svetac, ljubičasta kandilka, nov i blistaviji Šlegel, prorok koji vidi dalje i jasnije od onog ćoravog nadri medikusa Nostradamusa, a pride ume i lepo da se izražava. Ne samo da će me ljubitelji iskonskih podlosti zbog toga štovati ko boga i na kolenima me moljakati da budem so njihovih nada, njihov Sion, njihov Pijemont, Avala ili Jerusalim, već će se i moji spisi, taj nemerljivo težak, zapravo planetarno golem tovar solidno iskovane filozofske gradje, prodavati kao i Biblija, ali za debele pare. Ja cu postati slavan i imućan umetnik. Biću ono sto je za francuščiće Emil Zola, samo neuporedivo pametniji, otmeniji i odmereniji od pomenutog kicoša, bukača i pobegulje.

Dakle, da ponovimo: kada je neko cenjen pisac svi beče oči i strepe nad ponorima njegovih zabrinutih uzdaha. Svi mu veruju na reč, onako, zdravo za gotovo, kao da su njegove bapske žalopojke nad sudbinom sveta ono najvažnije u životu. U danasnje vreme ima i lepših i značajnijih stvari od književnosti; recimo: muzika…

Raša Todosijević