DADA
Nedovršena priča
Raša Todosijević, 1.8.2010

Baš pri samom kraju rata za Srbiju, negde u pravcu Beograda, proleterska prethodnica je na vetrovitoj visoravni nabasala na nemačku zaštitnu otstupnicu. Posle kraćeg puškaranja i nadmoćnije neprijateljske vatre proleteri su udarili u bežaniju ostavivši za sobom nekoliko mrtvih vojnika ali i dva ranjenika. Ranjenici su zapomagali ne bi li ih saborci čuli i možda pokušali da ih izbave iz tih gotovo bezizglednih okolnosti; uzvikivali su imena drugova, psovali su Nemce, sudbinu, Beograd i dolazak u Srbiju, ali nisu zaboravili da dobace da su se sklonili iza nekih velikih panjeva. Pošto se od ostataka čete niko nije zadržao u blizini, moja tetka - medju svojima zvana Dada ali i Mečka Božana - odloži pušku, od jednog mrtvog vojnika uze Mauzer, proveri da’l u magacinu ima metaka, pa potrbuške krenu ka ranjenicima dovikujući im, onako puzeći, da prestanu sa dernjavom jer Švabe zasigurno znaju gde se oni nalaze i mogu videti da im se ona približava. Njena upozorenja nisu delovala na vojnike ali se Dada, uz nešto sreće ipak dovukla do njihovog zaklona. Prisustvo partizanke nije primirilo ranjenike već su oni i dalje nastavili sa gundjanjem misleći da im ta debela švesterka neće biti od pomoći. Mečka im kroz zube pripreti da prestanu da cmizdre jer će ih ona, ako ne umuknu, obojicu izmlatiti dok trepneš. Reče im da će ih - naravno uz njihovu pomoć i njihove stisnute gubice - pokušati da odvuće dole do sigurnijeg zaklona. Tako je i bilo.
Za veliko čudo Nemci su se primirili. Možda su se povukli iz šumarka misleći da će iza pionira, a može biti samo grupice nadobudnih čarkaša, doći ona ozbiljna vojska. Našavši se na sigurnoj padini sa dva ranjenika i to svi zajedno s dušama u nosu, Božana odluči da se sjuri kosinom, dole do druma, pretpostavljajući da se s onu stranu krivudave i prašnjave džade, u jarku ili možda u proredjenom žbunju, nalaze ostali saborci. Umesto na vojnike namerila je na jednog krakatog čovu, na pravog grmalja u odelu opštinskog piskarala, koji je nevešt terao lepo konjče na razdrndanim seljačkim taljigama. Beše to gologlava protuva, paraspurac, prljav kao da ga sapun i voda mesecima nisu videli, sav u ižvakanom odelu, neobrijan, razbarušene kose, crven u licu, nadutih očiju, verovatno nadutih od silnog plakanja, a uz to i pijan ko' zemlja. Videvši naoružanu partizanku on joj reče - nekako izmedju jarosti i bolne snishodljivoti - da ga «drugarica» ostavi na miru, da spusti pištolj jer on, uistinu, nikome ništa u životu nije nažao učinio i da pod senom vozi svoju ženu i svog sina jedinca koje su Nemci jutros ubili gore u zabačenom zaseoku. Buncao je zatim o sahrani, o popu koga nikako nije mogao da pronadje, o ovdašnjim seljacima koji su se još ranije ko zna gde razbežali, a onda o tome kako je on sam sebi, u svoju šašavu glavu, uvrteo da ih u gluvom zaseoku niko neće dirati niti će ikome pasti na pamet da tumara tom šumovitom nedodjijom; Božana mu namah preseč jadikovku i pripreti da o klin veže kajase, da lagacke sidje sa kola, da ne mlatara rukama kao kakva budaletina i da s njom krene nagore jer će joj on dobo doći da ranjenike zapregom prebace ka glavnini vojske. S onim svojim glupim i kadašto neuvidjavnim osećanjem za obrt i crnu zajebanciju Dada nesrećniku odvrati da mrtvi ne žure na sahranu jer, kako stvari sada stoje, imaju ti oni vremena na pretek; složio se on ili ne, ranjenici i bolnica su sada preči od laprdavog popa i ukopa. Osećajući da je prekardašila moja tetka prebaci pištolj u levu ruku pa mu mahinalno pruži desnicu u nameri da mu izjavi saučešće; ona mu se uz saučešće iskreno izvini na svojim brzopletim rečima ali i dalje nije spuštala pištolj sve dotle dok ovaj nije sišao s kola, dok nije umirio konja i onako teturavo, na dobrih dva-tri koraka ispred nje, ne krete uzbrdicom ka ranjenicima.
Ranjenike su pažljivo utovarili kraj mrtve žene i mrtvog deteta ali sa mrtvim borcima za koje ne beše mesta u taljigama nisu znali šta da rade. Naposletku odlučiše da pokupe oružje a da njih saberu na jedno mesto i ostave kraj druma dok ne dodju kamioni. Onda su svi skupa - mrtvi, živi, ranjeni i pijani - klaj klaj, za nekih dva sata a možda i nešto duže uspeli da se domognu vojske i da nadju sanitet. Mečka je onom smušenom smetenjaku nabavila nešto da prezalogaji a on se s konzervom i okrajkom hleba u rukama prosto naprosto strovalio na zemlju i za tren oka je zaspao baša kraj svoje mrtve porodice. Božana mu u ispucalu šaku lagano spusti mastan otvarač za konzervu a ona ode da nadredjene obavesti o nevolji sa Nemcima. Više ga u životu nikad nije srela ali je o njemu kasnije mnogo toga čula. Izbezumljeni sirotan je vremenom stasao u kriminalaca, u neopevano milicijsko djubre i doušničku utvaru; pravi žvalavi rodoljub rodjen na durmitorskoj vukojebini.
Svi prolaze amo i tamo; narod beži iz Beograda vojska ide ka Beogradu a čovek u prljavo-sivom odelu spava bez snova.
Ona dva ranjenika, one dve kukumavke, izmoliše pretpostavljene da im Mečka, kao deo njihove desetine, bude pratnja do vojne bolnice smeštene u zgradi nekad veoma cenjene gimnazije u Požarevcu. Gutali su se lekovi, trošio se zavoj, srao se proliv, jela se ušećerena marmelada, a obližnji fotograf je morao da ih slika svaki dan i da svake većeri, kako zna i ume, iznova pravi nove fotografije. Čekalo se oslobodjenje Beograda, milina jedna!
Božana je nekoliko dana kasnije napustila Požarevac i dosadu bolničke idile; priključila se svojoj proleterskoj brigadi. Koji dan potom, na prašnjavoj ledini Malog Kalemegdan, na pedesetak metara od paviljona «Cvijeta Zuzorić», neznajući da će danas-sutra ili tako nekako Nemci glavačke leteti iz Beograda, s novom puškom u rukama, bleda u licu, s avetinjski izbečenim očima, mal’ne da povraća od straha i nepodnošljive nervoze, moja tetka Dada u zaklonu čeka da nemački vojnici bez podvale, lagacke, ostave svoje oružje i podignutih ruku, jedan po jedan..... einer nach dem andere ..... izadju na glavna vrata. Iza poluotvorenih vrata paviljona, medju debelim jonskim stubovima, zjapi tama, smrt, bezdan i ulaz u nepovratni Ereb......