DADA
Nedovršena priča
Raša Todosijević, 1.8.2010
Baš pri samom kraju rata za Srbiju, negde u pravcu Beograda, proleterska prethodnica je na vetrovitoj visoravni nabasala na nemačku zaštitnu otstupnicu. Posle kraćeg puškaranja i nadmoćnije neprijateljske vatre proleteri su udarili u bežaniju ostavivši za sobom nekoliko mrtvih vojnika ali i dva ranjenika. Ranjenici su zapomagali ne bi li ih saborci čuli i možda pokušali da ih izbave iz tih gotovo bezizglednih okolnosti; uzvikivali su imena drugova, psovali su Nemce, sudbinu, Beograd i dolazak u Srbiju, ali nisu zaboravili da dobace da su se sklonili iza nekih velikih panjeva. Pošto se od ostataka čete niko nije zadržao u blizini, moja tetka - medju svojima zvana Dada ali i Mečka Božana - odloži pušku, od jednog mrtvog vojnika uze Mauzer, proveri da’l u magacinu ima metaka, pa potrbuške krenu ka ranjenicima dovikujući im, onako puzeći, da prestanu sa dernjavom jer Švabe zasigurno znaju gde se oni nalaze i mogu videti da im se ona približava. Njena upozorenja nisu delovala na vojnike ali se Dada, uz nešto sreće ipak dovukla do njihovog zaklona. Prisustvo partizanke nije primirilo ranjenike već su oni i dalje nastavili sa gundjanjem misleći da im ta debela švesterka neće biti od pomoći. Mečka im kroz zube pripreti da prestanu da cmizdre jer će ih ona, ako ne umuknu, obojicu izmlatiti dok trepneš. Reče im da će ih - naravno uz njihovu pomoć i njihove stisnute gubice - pokušati da odvuće dole do sigurnijeg zaklona. Tako je i bilo.
Za veliko čudo Nemci su se primirili. Možda su se povukli iz šumarka misleći da će iza pionira, a može biti samo grupice nadobudnih čarkaša, doći ona ozbiljna vojska. Našavši se na sigurnoj padini sa dva ranjenika i to svi zajedno s dušama u nosu, Božana odluči da se sjuri kosinom, dole do druma, pretpostavljajući da se s onu stranu krivudave i prašnjave džade, u jarku ili možda u proredjenom žbunju, nalaze ostali saborci. Umesto na vojnike namerila je na jednog krakatog čovu, na pravog grmalja u odelu opštinskog piskarala, koji je nevešt terao lepo konjče na razdrndanim seljačkim taljigama. Beše to gologlava protuva, paraspurac, prljav kao da ga sapun i voda mesecima nisu videli, sav u ižvakanom odelu, neobrijan, razbarušene kose, crven u licu, nadutih očiju, verovatno nadutih od silnog plakanja, a uz to i pijan ko' zemlja. Videvši naoružanu partizanku on joj reče - nekako izmedju jarosti i bolne snishodljivoti - da ga «drugarica» ostavi na miru, da spusti pištolj jer on, uistinu, nikome ništa u životu nije nažao učinio i da pod senom vozi svoju ženu i svog sina jedinca koje su Nemci jutros ubili gore u zabačenom zaseoku. Buncao je zatim o sahrani, o popu koga nikako nije mogao da pronadje, o ovdašnjim seljacima koji su se još ranije ko zna gde razbežali, a onda o tome kako je on sam sebi, u svoju šašavu glavu, uvrteo da ih u gluvom zaseoku niko neće dirati niti će ikome pasti na pamet da tumara tom šumovitom nedodjijom; Božana mu namah preseč jadikovku i pripreti da o klin veže kajase, da lagacke sidje sa kola, da ne mlatara rukama kao kakva budaletina i da s njom krene nagore jer će joj on dobo doći da ranjenike zapregom prebace ka glavnini vojske. S onim svojim glupim i kadašto neuvidjavnim osećanjem za obrt i crnu zajebanciju Dada nesrećniku odvrati da mrtvi ne žure na sahranu jer, kako stvari sada stoje, imaju ti oni vremena na pretek; složio se on ili ne, ranjenici i bolnica su sada preči od laprdavog popa i ukopa. Osećajući da je prekardašila moja tetka prebaci pištolj u levu ruku pa mu mahinalno pruži desnicu u nameri da mu izjavi saučešće; ona mu se uz saučešće iskreno izvini na svojim brzopletim rečima ali i dalje nije spuštala pištolj sve dotle dok ovaj nije sišao s kola, dok nije umirio konja i onako teturavo, na dobrih dva-tri koraka ispred nje, ne krete uzbrdicom ka ranjenicima.
Ranjenike su pažljivo utovarili kraj mrtve žene i mrtvog deteta ali sa mrtvim borcima za koje ne beše mesta u taljigama nisu znali šta da rade. Naposletku odlučiše da pokupe oružje a da njih saberu na jedno mesto i ostave kraj druma dok ne dodju kamioni. Onda su svi skupa - mrtvi, živi, ranjeni i pijani - klaj klaj, za nekih dva sata a možda i nešto duže uspeli da se domognu vojske i da nadju sanitet. Mečka je onom smušenom smetenjaku nabavila nešto da prezalogaji a on se s konzervom i okrajkom hleba u rukama prosto naprosto strovalio na zemlju i za tren oka je zaspao baša kraj svoje mrtve porodice. Božana mu u ispucalu šaku lagano spusti mastan otvarač za konzervu a ona ode da nadredjene obavesti o nevolji sa Nemcima. Više ga u životu nikad nije srela ali je o njemu kasnije mnogo toga čula. Izbezumljeni sirotan je vremenom stasao u kriminalaca, u neopevano milicijsko djubre i doušničku utvaru; pravi žvalavi rodoljub rodjen na durmitorskoj vukojebini.
Svi prolaze amo i tamo; narod beži iz Beograda vojska ide ka Beogradu a čovek u prljavo-sivom odelu spava bez snova.
Ona dva ranjenika, one dve kukumavke, izmoliše pretpostavljene da im Mečka, kao deo njihove desetine, bude pratnja do vojne bolnice smeštene u zgradi nekad veoma cenjene gimnazije u Požarevcu. Gutali su se lekovi, trošio se zavoj, srao se proliv, jela se ušećerena marmelada, a obližnji fotograf je morao da ih slika svaki dan i da svake većeri, kako zna i ume, iznova pravi nove fotografije. Čekalo se oslobodjenje Beograda, milina jedna!
Božana je nekoliko dana kasnije napustila Požarevac i dosadu bolničke idile; priključila se svojoj proleterskoj brigadi. Koji dan potom, na prašnjavoj ledini Malog Kalemegdan, na pedesetak metara od paviljona «Cvijeta Zuzorić», neznajući da će danas-sutra ili tako nekako Nemci glavačke leteti iz Beograda, s novom puškom u rukama, bleda u licu, s avetinjski izbečenim očima, mal’ne da povraća od straha i nepodnošljive nervoze, moja tetka Dada u zaklonu čeka da nemački vojnici bez podvale, lagacke, ostave svoje oružje i podignutih ruku, jedan po jedan..... einer nach dem andere ..... izadju na glavna vrata. Iza poluotvorenih vrata paviljona, medju debelim jonskim stubovima, zjapi tama, smrt, bezdan i ulaz u nepovratni Ereb......
субота, 11. децембар 2010.
понедељак, 25. октобар 2010.
MUZIČKA PRIČA Za Mišu Savića
Koregirano 25 Oktobra 2010
Jedna lepa cura se zaputila u samoposlugu da sebi nabavi nešto za ručak. Nameravala je da kupi pileće viršle, hleb i kiselo mleko; ako ne to, onda bi svakako mogla da uzme parče sira, kutiju špageta i 300 gr. mlevenog mesa. Usput joj odnekud pade na pamet misao da bi bilo zgodno da u samoposluzi ukrade crne čarape koje će joj dobrodoći kada sutra zapeva na audiciji. Idući tako nogu pred nogu, snevajući o čarapama, Milanskoj skali i budućim operskim uspesima, curu spopade roj pčela koji je jedna budala baš tog jutra isterala iz košnice. Mada zvuči nelogično ipak treba naglasiti da pomenuti klipan nije imao nameru da pčele uznemirava zbog meda već da mu ti vredni i korisni insekti ne zuje nad glavom dok se on bude cmakao sa njihovom gazdaricom. O gazdarici kruže razne priče; najsvežija veli da je ona poznata prigradska radodajka i da joj je muž pre nekoliko dana iz Budimpešte avionom odleteo pravo za daleku Belorusiju radi sklapanja unosnog državnog posla od koga će on sebi u džep strpati pozamašni mito.
Eto kakav je život: dok naš čovek u belom svetu marljivo potkrada državnu blagajnu i po hotelskim hodnicima juri droce, dotle njegova venčana žena u Beogradu izigrava gospodju, lakira nokte na nogama, puši skupe strane cigarete, neguje baštu, kurva se s kim god stigne i pritom uopšte ne vodi računa o razuzdanom ponašanju svojih pčelica koje su iz puke obesti saletele i opasno izbole mladu guzatu namigušu, raspupelu plavojku, u čijoj se glavi motala žarka želja da u samoposluzi zdipi crne čarape, da zatim nekako pregrmi onu glupu audiciju, da potom, u dogledno vreme, ako joj Bog pomogne, nabaci dobre sise i tako postane uvažena ličnost, prava pravcata umetnica, profesor na našoj Muzičkoj akademiji, primadona, u najmanju ruku balkanska Grejs Keli sa glasom nezaboravne Marije Kalas.
Raša Todosijević, Beograd, 13.06.1999 god.
Koregirano 25 Oktobra 2010
Jedna lepa cura se zaputila u samoposlugu da sebi nabavi nešto za ručak. Nameravala je da kupi pileće viršle, hleb i kiselo mleko; ako ne to, onda bi svakako mogla da uzme parče sira, kutiju špageta i 300 gr. mlevenog mesa. Usput joj odnekud pade na pamet misao da bi bilo zgodno da u samoposluzi ukrade crne čarape koje će joj dobrodoći kada sutra zapeva na audiciji. Idući tako nogu pred nogu, snevajući o čarapama, Milanskoj skali i budućim operskim uspesima, curu spopade roj pčela koji je jedna budala baš tog jutra isterala iz košnice. Mada zvuči nelogično ipak treba naglasiti da pomenuti klipan nije imao nameru da pčele uznemirava zbog meda već da mu ti vredni i korisni insekti ne zuje nad glavom dok se on bude cmakao sa njihovom gazdaricom. O gazdarici kruže razne priče; najsvežija veli da je ona poznata prigradska radodajka i da joj je muž pre nekoliko dana iz Budimpešte avionom odleteo pravo za daleku Belorusiju radi sklapanja unosnog državnog posla od koga će on sebi u džep strpati pozamašni mito.
Eto kakav je život: dok naš čovek u belom svetu marljivo potkrada državnu blagajnu i po hotelskim hodnicima juri droce, dotle njegova venčana žena u Beogradu izigrava gospodju, lakira nokte na nogama, puši skupe strane cigarete, neguje baštu, kurva se s kim god stigne i pritom uopšte ne vodi računa o razuzdanom ponašanju svojih pčelica koje su iz puke obesti saletele i opasno izbole mladu guzatu namigušu, raspupelu plavojku, u čijoj se glavi motala žarka želja da u samoposluzi zdipi crne čarape, da zatim nekako pregrmi onu glupu audiciju, da potom, u dogledno vreme, ako joj Bog pomogne, nabaci dobre sise i tako postane uvažena ličnost, prava pravcata umetnica, profesor na našoj Muzičkoj akademiji, primadona, u najmanju ruku balkanska Grejs Keli sa glasom nezaboravne Marije Kalas.
Raša Todosijević, Beograd, 13.06.1999 god.
MUZIČKA PRIČA Za Mišu Savića
Koregirano 25 Oktobra 2010
Jedna lepa cura se zaputila u samoposlugu da sebi nabavi nešto za ručak. Nameravala je da kupi pileće viršle, hleb i kiselo mleko; ako ne to, onda bi svakako mogla da uzme parče sira, kutiju špageta i 300 gr. mlevenog mesa. Usput joj odnekud pade na pamet misao da bi bilo zgodno da u samoposluzi ukrade crne čarape koje će joj dobrodoći kada sutra zapeva na audiciji. Idući tako nogu pred nogu, snevajući o čarapama, Milanskoj skali i budućim operskim uspesima, curu spopade roj pčela koji je jedna budala baš tog jutra isterala iz košnice. Mada zvuči nelogično ipak treba naglasiti da pomenuti klipan nije imao nameru da pčele uznemirava zbog meda već da mu ti vredni i korisni insekti ne zuje nad glavom dok se on bude cmakao sa njihovom gazdaricom. O gazdarici kruže razne priče; najsvežija veli da je ona poznata prigradska radodajka i da joj je muž pre nekoliko dana iz Budimpešte avionom odleteo pravo za daleku Belorusiju radi sklapanja unosnog državnog posla od koga će on sebi u džep strpati pozamašni mito.
Eto kakav je život: dok naš čovek u belom svetu marljivo potkrada državnu blagajnu i po hotelskim hodnicima juri droce, dotle njegova venčana žena u Beogradu izigrava gospodju, lakira nokte na nogama, puši skupe strane cigarete, neguje baštu, kurva se s kim god stigne i pritom uopšte ne vodi računa o razuzdanom ponašanju svojih pčelica koje su iz puke obesti saletele i opasno izbole mladu guzatu namigušu, raspupelu plavojku, u čijoj se glavi motala žarka želja da u samoposluzi zdipi crne čarape, da zatim nekako pregrmi onu glupu audiciju, da potom, u dogledno vreme, ako joj Bog pomogne, nabaci dobre sise i tako postane uvažena ličnost, prava pravcata umetnica, profesor na našoj Muzičkoj akademiji, primadona, u najmanju ruku balkanska Grejs Keli sa glasom nezaboravne Marije Kalas.
Raša Todosijević, Beograd, 13.06.1999 god.
Koregirano 25 Oktobra 2010
Jedna lepa cura se zaputila u samoposlugu da sebi nabavi nešto za ručak. Nameravala je da kupi pileće viršle, hleb i kiselo mleko; ako ne to, onda bi svakako mogla da uzme parče sira, kutiju špageta i 300 gr. mlevenog mesa. Usput joj odnekud pade na pamet misao da bi bilo zgodno da u samoposluzi ukrade crne čarape koje će joj dobrodoći kada sutra zapeva na audiciji. Idući tako nogu pred nogu, snevajući o čarapama, Milanskoj skali i budućim operskim uspesima, curu spopade roj pčela koji je jedna budala baš tog jutra isterala iz košnice. Mada zvuči nelogično ipak treba naglasiti da pomenuti klipan nije imao nameru da pčele uznemirava zbog meda već da mu ti vredni i korisni insekti ne zuje nad glavom dok se on bude cmakao sa njihovom gazdaricom. O gazdarici kruže razne priče; najsvežija veli da je ona poznata prigradska radodajka i da joj je muž pre nekoliko dana iz Budimpešte avionom odleteo pravo za daleku Belorusiju radi sklapanja unosnog državnog posla od koga će on sebi u džep strpati pozamašni mito.
Eto kakav je život: dok naš čovek u belom svetu marljivo potkrada državnu blagajnu i po hotelskim hodnicima juri droce, dotle njegova venčana žena u Beogradu izigrava gospodju, lakira nokte na nogama, puši skupe strane cigarete, neguje baštu, kurva se s kim god stigne i pritom uopšte ne vodi računa o razuzdanom ponašanju svojih pčelica koje su iz puke obesti saletele i opasno izbole mladu guzatu namigušu, raspupelu plavojku, u čijoj se glavi motala žarka želja da u samoposluzi zdipi crne čarape, da zatim nekako pregrmi onu glupu audiciju, da potom, u dogledno vreme, ako joj Bog pomogne, nabaci dobre sise i tako postane uvažena ličnost, prava pravcata umetnica, profesor na našoj Muzičkoj akademiji, primadona, u najmanju ruku balkanska Grejs Keli sa glasom nezaboravne Marije Kalas.
Raša Todosijević, Beograd, 13.06.1999 god.
недеља, 29. август 2010.
уторак, 24. август 2010.
понедељак, 23. август 2010.
MEČKA BOŽANA
Raša Todosijević, 1.8.2010 (nedoradjeno)
Ja sam vam već ranije pričao da je moja pokojna majka imala dve sestre i dva mladja brata. Njena sestra bliznakinja je umrla na porodjaju. U toj istoj bolnici ja sam se rodio samo četiri dana posle njene smrti. Njihovu najstariju sestru - koja je još u detinjstvu zbog neke bolesti ostala malčice nagluva - svi su u kući zvali Mečka Božana. Moja tetka Božana je bila krupnija od ostale dece; ona je volela dobro da jede, volela je da spava, volela je da komanduje, volela je da izigrava glavu porodice i da paradira svojom umišljenom superiornošću najstarijeg deteta. Moja tetka je dogurala dotle da je čak i svoje prvorodstvo smatrala ličnom zaslugom. Nadimak Mečka Božana, Boža ili, naprosto, Božana, ukućani su joj prišili imajući za uzor istoimenu mečku koja je u predratnom zoološkom vrtu bila ljubimica beogradjana ali i sveta iz unutrašnjosti. Bilo kako bilo slava mečke Božane je prešla granice Srbije baš kao što će posle Drugog svetskog rata svi znati da u tom istom zoološkom vrtu obitava jedan tromi nilski konj po imenu Buca.
Buca je imao bazen tik uz malu betonsku plažu dva neverovatno flegmatična, bezimena i nepokretna krokodila. Radoznali posetioci su ih gadjali metalnim paricama očekujući da će ih udarci belih i žutih novčića naterati da se pokrenu. Ništa od toga. Na kraju radnog vremena čuvari bi iz njihove smrdljive Fontane di Trevi, iz zelenkasto-žutog plićaka, počistili dnevni pazar a sutra bi, kao što već pogadjate, sve opet krenulo po starom.
Meni je često u pamet dolazila šaškasta misao da ta nepomična egzotična čudovišta nisu živi stvorovi. Pretpostavljao sam da je najverovatnije reč o prepariranim životinjama sa kojima ljudi iz zoološkog vrta varaju posetioce i njihovu razuzdanu dečurliju. Kada se s većeri zakatanče vrata zoološkog vrta tada čuvari u vojničku ćebad brižno spakuju svoje zlatne nilske koke, saberu zaradu, zatim je medju sobom podele na ravne časti pa onda, svi djuture, umiveni i začešljani, krenu u besni noćni provod. U kafani «Domovina» ta bi radnička gospoda naručivala najskuplja flaširana vina; jeli bi hrpe ćevapčića, ražnjića ili ljutih pljeskavc, držali bi duge i skladno sklepane zdravice o dostupnim idealima jugoslovenskog socijalizma a pritom bi se bestidno šegačili na račun glupe svetine.
Kad god bih ja, u kakvoj zgodnoj prilici, pomenuo lukave poduhvate zoološke družine majka bi me kažiprstom opomenula da ne klepečem koješta. Zato čak i danas, posle gotovo šezdeset godina od mojih prvih sumnji, i dalje nisam siguran da li su ti preparirani reptili, ti silni novci i ta bančenja u kafani «Domovina» bili blistavi uzleti moje vidovitosti ili sam priču o dobro smišljenoj podvali pokupio iz najludjih poslovnih snova izgladnele beogradske sirotinje recimo, negde sredinom pedesetih godina prošlog veka.
Raša Todosijević, 1.8.2010 (nedoradjeno)
Ja sam vam već ranije pričao da je moja pokojna majka imala dve sestre i dva mladja brata. Njena sestra bliznakinja je umrla na porodjaju. U toj istoj bolnici ja sam se rodio samo četiri dana posle njene smrti. Njihovu najstariju sestru - koja je još u detinjstvu zbog neke bolesti ostala malčice nagluva - svi su u kući zvali Mečka Božana. Moja tetka Božana je bila krupnija od ostale dece; ona je volela dobro da jede, volela je da spava, volela je da komanduje, volela je da izigrava glavu porodice i da paradira svojom umišljenom superiornošću najstarijeg deteta. Moja tetka je dogurala dotle da je čak i svoje prvorodstvo smatrala ličnom zaslugom. Nadimak Mečka Božana, Boža ili, naprosto, Božana, ukućani su joj prišili imajući za uzor istoimenu mečku koja je u predratnom zoološkom vrtu bila ljubimica beogradjana ali i sveta iz unutrašnjosti. Bilo kako bilo slava mečke Božane je prešla granice Srbije baš kao što će posle Drugog svetskog rata svi znati da u tom istom zoološkom vrtu obitava jedan tromi nilski konj po imenu Buca.
Buca je imao bazen tik uz malu betonsku plažu dva neverovatno flegmatična, bezimena i nepokretna krokodila. Radoznali posetioci su ih gadjali metalnim paricama očekujući da će ih udarci belih i žutih novčića naterati da se pokrenu. Ništa od toga. Na kraju radnog vremena čuvari bi iz njihove smrdljive Fontane di Trevi, iz zelenkasto-žutog plićaka, počistili dnevni pazar a sutra bi, kao što već pogadjate, sve opet krenulo po starom.
Meni je često u pamet dolazila šaškasta misao da ta nepomična egzotična čudovišta nisu živi stvorovi. Pretpostavljao sam da je najverovatnije reč o prepariranim životinjama sa kojima ljudi iz zoološkog vrta varaju posetioce i njihovu razuzdanu dečurliju. Kada se s većeri zakatanče vrata zoološkog vrta tada čuvari u vojničku ćebad brižno spakuju svoje zlatne nilske koke, saberu zaradu, zatim je medju sobom podele na ravne časti pa onda, svi djuture, umiveni i začešljani, krenu u besni noćni provod. U kafani «Domovina» ta bi radnička gospoda naručivala najskuplja flaširana vina; jeli bi hrpe ćevapčića, ražnjića ili ljutih pljeskavc, držali bi duge i skladno sklepane zdravice o dostupnim idealima jugoslovenskog socijalizma a pritom bi se bestidno šegačili na račun glupe svetine.
Kad god bih ja, u kakvoj zgodnoj prilici, pomenuo lukave poduhvate zoološke družine majka bi me kažiprstom opomenula da ne klepečem koješta. Zato čak i danas, posle gotovo šezdeset godina od mojih prvih sumnji, i dalje nisam siguran da li su ti preparirani reptili, ti silni novci i ta bančenja u kafani «Domovina» bili blistavi uzleti moje vidovitosti ili sam priču o dobro smišljenoj podvali pokupio iz najludjih poslovnih snova izgladnele beogradske sirotinje recimo, negde sredinom pedesetih godina prošlog veka.
четвртак, 19. август 2010.
недеља, 1. август 2010.
субота, 31. јул 2010.
петак, 30. јул 2010.
петак, 16. јул 2010.
уторак, 13. јул 2010.
понедељак, 12. јул 2010.
rasa todosijevic
PAKAO I
Raša Todosijević 1999.
Koregirano 12.07. 2010.
Juče sam se šetao senovitim trotoarom Bulevara Revolucije. Beše ugodno letnje jutro puno umilne svetlosti i neke praznične ustreptalosti; vreme je bilo kao stvoreno za razbibrigu i luda mladalačka sanjarenja. Kraj mene je defilovala tušta i tma uniformisanog djubreta; svakojaki ljudski ološ i siktave nakarade. Kada samo pomislim da i u mojim venama teče ponešto od prljave krvi tog ljigavog soja grabežljivih pedera, ulizica i sakatih vodonoša dodje mi da odmah promenim ime, državu i državljanstvo. Neka bi se budala još i mogla ubediti da je pod razlistalim bulevarskim drvoredima sve bilo mirno i potaman, ali sam ja svojim trećim okom jasno video da su karnevalski kovitlaci, komešanje svetine, drečave parade prodanih duša, podskakivanja i divlja popovska njakanja, samo utvarni oblici grozomorne smrti, velelepno udešena Sotonina scenografija, naprosto drugi prikaz izlivanja nabujale kanalizacije čiji jalovi mulj sa sobom dovlači protuve najnižeg roda, pohlepne služavke i njihov rugobni nakot.
Ne mareći za tim gangrenoznim narodom, kome je usud zapisao večna vraćanja u tamu pećinskih brloga, ja sam staloženo brusio svoj ukus čitajući meni omiljene odlomke Danteovog «Pakla». Dok sam ja sav zanesen listao stranice njegovog ljupko sačinjenog zingšpila, gutajući svaki refren, svako slovce, najedared mi pade na pamet da od Aligjerija nešto maknem, da neko omanje poglavlje tobože pozajmim do sutra pre podne, a da u medjuvremenu, u potaji, to dragoceno vlasništvo čovečanstva vešto uguram u moje priče – naravno bez posmodernističkih navodnika, bez pozerskog petljanja oko izvornika, autorskih prava i sličnih gluposti. Pre svega, taj Dante je mrtav, ima tome skoro sedam stotina godina, a i ko bi sada, u ovoj grobnoj noći, u Srbiji koja vonja na trulu lešinu, uspeo da skupi hrabrosti i da digne glas u odbranu jednog upokojenog firentinca ili, ne daj bože, da javno, pred razrokom književnom bratijom pljune na nečije književne lopovluke. Niko, naravno! Onaj ko sebe smatra originalnim piscem neka prvi zafrljači kamenicu na plagijatora.
Kada moji sunarodnici budu krenuli da čitaju moj «Inferno», moju «Božansku Komediju», pa još kad nalete na poduži spisak slikovito prikazanih gadosti koje ću im ja priredjivati, nadam se da će insekti napokon shvatiti da medju njima obitava genije, spasitelj, pomazanik, gorostas, mračni evropski pisac, jerihonska truba, čovekoljubac, peti jevandjelista, svetac, nov i blistaviji Šlegel, prorok koji vidi dalje i jasnije od onog ćoravog nadrimedikusa Nostradamusa, a pride ume lepo i jasno da se izražava. Ne samo da će me ljubitelji iskonskih podlosti zbog toga štovati ko Boga i na kolenima me moljakati da budem so njihovih nada, njihov Sion, njihov Pijemont, Avala ili Jerusalim, već će se i moji spisi, taj nemerljivo težak, zapravo planetarno golem tovar solidno iskovane filosofske gradje, prodavati kao i Biblija, ali za debele pare. Ja ću postati slavan i imućan umetnik. Biću ono što je za francuščiće Emil Zola, samo neuporedivo pametniji, otmeniji i odmereniji od pomenutog kicoša, bukača i pobegulje.
Dakle, da ponovimo: kad je neko cenjen pisac svi beče oči i strepe nad ponorima njegovih zabrinutih uzdaha. Svi mu veruju na reč, onako, zdravo za gotovo, kao da su njegove bapske žalopojke ono najvažnije u životu. U današnje vreme ima i lepših i znaćajnijih stvari od književnosti; recimo: muzika...
недеља, 11. јул 2010.
Eugèn de Savoie
Raša Todosijević
Nova redakcija 21.7.2005
Dok budući austrijski general a potom i feldmaršal, princ François Eugèn de Savoie, u svečanoj vojnoj odeždi, uskim drvenim stepeništem hita na drugi sprat, ravno u stan broj šest, nameran da Dragoljuba lično upozori na vojne pokrete Osmanlija i da od njega potraži savet kako da se u ovim gadnim vremenima Evropa i hrišćanski svet spasu od novih najezda azijskih hordi, dotle dole, u prljavim podrumskim prostorijama, u stanu broj jedan, u zagušljivom brlogu bez promaje i klima uredjaja, guzata Jelisaveta, crnooka lepotica, ponos i ukras obližnjih kafana, bezbrižno peče uštipke, cuga hladno pivo marke „Jelen“, puši neku stranu cigaru i povremeno zvera u televizijski ekran. Ukratko, Eugèn Carignan je zabrinut: neprijatelj je pred zidinama Beograda, nevernici naokolo kopaju šančeve, bruse sablje i spremaju se za napad ali se nikog na svetu ne tiče odakle guzatoj Jelisaveti, cakanoj Jeci, toliko jestivog ulja koje ona tako nemilice i lakomisleno razbacuje čak i na rumene uštipke?
II
Dok Eugèn de Savoie, buduća glava Leopoldove imperijalne armije i namesnik za Italiju i Flandriju, u kožnim čizmama grabi cvilećim drvenim stepeništem, misleći čas na Turke a čas na Louis-a XIV, i dok u isto to vreme, u toj istoj zgradi, u prizemlju, u stanu broj dva, Aleksandar Nestorović zvani Truman, dika medju Nestorovićima, hrče u kuhinji i sanja pljosnate deverike, i dok njegov stariji sin, trinaestogodišnji Pupi, u pretsoblju mlati svog mladjeg brata Žuću, dotle njihova majka, Trumanova žena, predobra Vera, bledolika i sipljiva Vera, prava svetica, nesvršeni djak srednje hidrometeorološke škole, ženica od svojih trideset i kusur godina, sa papilotnama u kosi i jučerašnjim novinama u krilu, rešava ukrštene reči, dvoumeći se da li se reka u Francuskoj, reka od pet slova, zove Rajna ili Loara?
III
Dok Franc Eugen - zastavši za trenutak - s mukom otkopčava gornje zlatno dugme na svom paradnom mundiru i kočijaškim tonom psuje onu budaletinu, onog nagluvog krojača zato što se nije pridržavao njegovih prigovora, dotle u istom tom prizemlju, baš tog časa, u stanu broj tri, u onoj sobi čiji dvokrilni prozor gleda niz malu Američku ulicu pravo na reku Savu, na Ratna ostrva, sve tako do Kalemegdanske tvrdjave, jedan usamljen i tužan čovek, gospodin Mihailo, sedokosi udovac, penzionisan činovnik, kanclarijska mrlja, tip koji za sebe tvrdi da mu je slavan i granat rodoslov zauvek zapisan u malešnoj nemačkoj kneževini zvanoj Saxe-Coburg-Gotha, polako odvrće poklopac na starinskom Pelikanovom naliv-peru i po ko zna koji put, stisnuta srca, započinje pismo svojoj ćerki Marini koja živi u San Francisku, spremajući se da zamoli svoju najmiliju Marinicu, tatinu lutkicu, da mu pošalje fotografiju unuke Lucije i uz to, ako može, ako joj nije teško, makar pedeset dolara, da bi on nekako uspeo da prebrodi ove crne dane pune jada i nemaštine.
IV
Dok glasoviti Fransoa, budući predmet cmizdrave balkanske poezije, sporedni ogranak kuće Savoja, vojnik svestan veličine ličnog istorijskog poziva, hita ka Dragoljubu a osmanlijske ordije ka Beogradu, dok Jelisaveta peče rumene uštipke, razbacuje suncokretovo ulje i gleda neku trećerazrednu televizijsku budalaštinu o atomskoj bombi, o kubanskoj krizi i ubistvu Džona Ficdžeralda Kenedija, dok Truman hrče i ko' delfin pliva sred jata srebrnih deverika a Pupi mlati Žuću a Vera, kraj prozora, onako kratkovida, bez naočara, zadubljena rešava jučerašnje ukrštene reči, i dok Mihailo pokušava da sroči pisamce svojoj Marini, dotle u tom teškom i bezizglednom času, na prvom spratu, u stanu broj četiri, tri Marije: Marija majka, Marija ćerka i Marija unuka, sve tri s raskošnim grudima, sede za velikim okruglim politiranim stolom, otvaraju pasijans, piju crnu kafu i usput, ko' drevne Parke, ko' gorde rimske matrone, ugodno čavrljaju o istinskoj prirodi i suštini posledica bezgrešnog začeća – čudeći se, sam bi vrag znao zašto, neverovatnoj slučajnosti da sve tri nose isto ime i da su sve tri, u malim razmacima, kao po tajanstvenom božjem nalogu, naprasno ostale u blagoslovenom stanju, mada je dobro poznato da muška noga – tako se to obično kaže – godinama nije kročila u njihov prijatan ženski hram i da su poodavno i u nepovrat prohujala vremena čuda i za čudjenje.
V
Dok je budući pobednik kod Sente, Petrovaradina i Beograda hitao Dragoljubu, voljan da mu u najkraćim crtama, otvoreno, bez uvijanja i diplomatskih smicalica, objasni loše vojno-političke odnose u južnom delu Evrope, unapred rešen da u tom razgovoru, ako do njega uopšte i dodje, mudro prećuti Španiju, ubrzana novačenja, novčane teškoće i vatikanske aspiracije na Balkanu, dotle se na tom istom spratu, tik uz „hram tri Marije“, u stanu broj pet – za koji se u istorijografiji i u stručnoj vojnoj literaturi dugo i zlonamerno tvrdilo da je baš te godine, tog meseca i tog dana bio prazan i zapušten – u jezivoj tišini održavao Peti Kongres srpskih anarhista, takozvani Kongres Izmirenja, na kome su ljuti protivnici diktature proleterijata doneli odluku da geslo ujedinjenog srpskog anarhizma bude veličanstveni učinak slepe kosmičke sile zvane Tunguški meteor a njihov svetac, zaštitnik i zvezda vodilja, Episkop iz Mire, Sveti Nikola, pokrovitelj kaputokradica, vašarskih secikesa i pečene dečice, o čemu je jedan stariji delegat iz Novog Sada, bečki djak, direktor poljoprivrednog kombinata „Pobeda“, bivši komunist, ponešto uzbudjen iznesenim predlozima, nadahnuto, gotovo ciceronovski, izrekao ove reči:
„Dragi prijatelji i dragi gosti, Vama je poznato da nâs anarhiste dovode u ushićenje samo pravi i izvanredni ugursuzluci, visprenost i prepredenost onih koji su kao i mi istinski pitomci Svetog Nikole i zato mi anarhisti Novog Sada, braća po bombi i peru, zakleti protivnici sitnoboljševičke ideologije, verujemo da će plemenito oštroumlje Svetog Nikole biti pravi simbol srpske vere i srpskog anarhizma. Neka večno živi srpski anarhoanarhizam!“
Pošto su delegati i gosti iz inostranstva još pre početka kongresa od stručne službe bili upozoreni da se uzdrže od pljeskanja i glasnih dovikivanja, samo se po ozbiljnim ali zadovoljnim licima moglo videti da su oba predloga – Tunguški meteor i Sveti Nikola – prihvaćeni sa jednodušnim odobravanjem.
VI
Našavši se na drugom spratu, pred zastakljenim vratima stana broj šest, u polumračnom hodniku kome je štedljivi vlasnik nameno nisku tavanicu i u ona bolja vremena oveću glinenu saksiju iz čije suve zemlje sada nakrivo štrči sparušeni fikus s nekoliko oklembešenih listova, po svoj prilici mrtva biljka – ničija briga, Evgenije se obazre oko sebe, popravi mundir, letimice baci pogled na svoje čizme a potom na svoje negovane šake i besprekorno podrezane nokte. Pruživši prst ka bakelitnom dugmetu, u nameri da zvonjavom pozove ukućane, on se potsmešljivo upita otkud na tom zidu ta tehnička novotarija i da li ta komplikovana spravica, hic et nunc – verovatno medju ovim divljacima – uopšte radi? U sebi se pitao kako li izgleda osoba kojoj on dolazi po savet i da li njegovo mučno tumaranje po opasnoj granici carevine i civilizovanog sveta ima ikakvog smisla?
Da se nekim slučajem mogao ispovediti o svemu što mu se sred ove negostoljubive i tužne bestragije mota po glavi sigurno bi odustao od visokoparne dvorske retorike pa bi rekao – a sigurno bi izlanuo ono što ne priliči jednom princu i vojskovodji – da se oseća kao odocnela duša ili putnik koji u kasne sate, onako bez ičega, Haronovim čamcem pristaje uz jezerski sprud Böcklinovog ostrva smrti ... da se oseća kao hodočasnik koji zna da mu prenoćište, večera, sigurni zidovi i postelja zavise od volje nekog vrača, bezbožnika, nekog blesavog balkanskog šamana koji sem djindjuva i prljave torbe pune kostiju nema ni dom ni ime
... On na brežuljku vidi vijugav puteljak, hladnu pećinu, zidine urušenog antičkog hrama zaraslog u korov i bršljan, on vidi stubove, lepe kapitele, lukove i vitke kiparise ali crni plašt, tama ili možda gusta sumaglica skriva lice onome kome on sada nevoljno ide u susret ...
Za to vreme, s onu stranu vrata, u sobici stana broj šest, ne mareći za oblake koji nad Beogradom pretskazuju oluju, nevolje i krvavu vojnu, Dragoljub pilji u hrpu papira, pokušavajući da sebi rastumaći mudrovanja Isaka Lurije i da shvati vezu i smisao njegovih igrarija sa Pitagorinim brojevima i onim ljupkim šarenim sličicama jarkih boja i primitivnih crteža koje u pravilnom sledu, od jedan do sedam, tvore početak, sredinu i kraj starozavetne zgode o Božjem kušanju Avramove vernosti.
Dok Francika upire prst u dugme od bakelita i zatvara elektromagnetno kolo – puštajući da slabašni tok elektriciteta začne rad poretku koji udarcima čekića u površinu metalne čašice stvara buku – dotle Dragoljub, u gluvom tesnacu izmedju dve zvonjave, kao da uspeva da pojmi načelo opstanka nebeskog ustrojstva koje kazuje da je od vrha Avramovog bronzanog sečiva do Isakovih grudi bilo nešto više od lakat razmaka ali i odgovarajući broj razdirućih trenutaka, taman dovoljnih da se na neizdržljivoj žeravici kušnje i neizvesnosti počnu peći Jahveovi živci i pritom belodano otkriju njegove zapanjujuće skromne sposobnosti za pravilnim rasudjivanjem, da ne pominjemo nedostatak smisla za rizik, pustolovine i masne šale.
VII
Kreće se ladja francuska iz pristaništa solunska ...
Raša Todosijević
Pakao I
Raša Todosijević 1999 Beograd
Juče sam se šetao senovitim trotoarom Bulevara Revolucije. Beše ugodno letnje jutro puno umilne svetlosti i neke praznične ustreptalosti; vreme je bilo kao stvoreno za razbibrigu i luda mladalačka sanjarenja. Kraj mene je defilovala tušta i tma uniformisanog djubreta; svakojaki ljudski izmet i siktave nakarade. Kada samo pomislim da i u mojim venama teče ponešto od prljave krvi tog ljigavog soja grabežljivih pedera, ulizica i sakatih vodonoša grbavim djavolima, dodje mi da odmah promenim ime, državu i državljanstvo. Neka bi budala još i mogla sebi uvrteti u glavu da je pod razlistalim bulevarskim drvoredima sve bilo mirno i potaman, ali sam ja svojim trećim okom jasno video da su karnevalski kovitlaci, komešanje svetine, drečava parada prodanih duša, podskakivanja i divlja popovska njakanja, samo mnogobrojni utvarni oblici grozomorne smrti, velelepno udešena Sotonina scenografija, naprosto drugi prikaz izlivanja nabujale kanalizacije čiji je jalovi mulj sa sobom dovlačio protuve najnižeg roda, pohlepne služavke i njihov rugobni nakot.
Ne mareći za tim gangrenoznim narodom, kome je usud zapisao večna vraćanja u tamu pećinskih brloga, ja sam staloženo brusio svoj ukus čitajući meni omiljene odlomke Danteovog „Pakla“. Dok sam ja sav zanesen listao stranice njegovog ljupko sačinjenog zingšpila, gutajući svaki refren, svako slovce, najedared mi pade na pamet da od Aligjerija nešto maknem, da neko omanje poglavlje tobože pozajmim do sutra pre podne, a da u medjuvremenu, u potaji, to dragoceno vlašnistvo celog čovečanstva vešto uguram u moje priče – naravno bez postmodernističkih navodnika, bez pozerskog petljanja oko izvornika, porekla alhemijskih recepata, autorskih prava i sličnih gluposti. Pre svega, taj Dante je mrtav, ima tome skoro sedam stotina godina, a i ko bi sada, u ovoj grobnoj noći, u Srbiji koja vonja na trulu lešinu, uspeo da skupi hrabrosti i da digne svoj glas u odbranu jednog davno upokojenog firentinca ili, ne daj bože, da javno, pred razrokom književnom bratijom pljune na nečije književne lopovluke. Niko, naravno. Onaj koji sebe smatra originalnim piscem neka on prvi zavitla kamenicu na plagijatora.
Kada moji sunarodnici budu krenuli da čitaju moj „Inferno“, moju „Božansku Komediju“, pa još kad u njoj budu naišli na poduži spisak slikovito prikazanih gadosti koje ću im ja lično priredjivati, nadam se da će insekti shvatiti da medju njima obitava genije, spasitelj, pomazanik, gorostas, veliki i mračni evropski pisac, jerihonska truba, čovekoljubac, peti jevandjelista, svetac, ljubičasta kandilka, nov i blistaviji Šlegel, prorok koji vidi dalje i jasnije od onog ćoravog nadri medikusa Nostradamusa, a pride ume i lepo da se izražava. Ne samo da će me ljubitelji iskonskih podlosti zbog toga štovati ko boga i na kolenima me moljakati da budem so njihovih nada, njihov Sion, njihov Pijemont, Avala ili Jerusalim, već će se i moji spisi, taj nemerljivo težak, zapravo planetarno golem tovar solidno iskovane filozofske gradje, prodavati kao i Biblija, ali za debele pare. Ja cu postati slavan i imućan umetnik. Biću ono sto je za francuščiće Emil Zola, samo neuporedivo pametniji, otmeniji i odmereniji od pomenutog kicoša, bukača i pobegulje.
Dakle, da ponovimo: kada je neko cenjen pisac svi beče oči i strepe nad ponorima njegovih zabrinutih uzdaha. Svi mu veruju na reč, onako, zdravo za gotovo, kao da su njegove bapske žalopojke nad sudbinom sveta ono najvažnije u životu. U danasnje vreme ima i lepših i značajnijih stvari od književnosti; recimo: muzika…
Raša Todosijević
четвртак, 8. јул 2010.
GOD BLESS AMERICA
Raša Todosijević, (koregirano) final corrections
Beograd, 04. 07. 2010
Gospodin i gospodja Anderson se voze iznajmljenim drvenim čamcem po jednom pustom jezercetu. Jezero je obrubljeno svakojakim vodenim biljem koje je dobro zagazilo u plićak, zatim niskom travom a onda, četiri-pet korak dalje, gotovo neprozirna hrastova šuma. Naokolo vlada praiskonska letnja tišina. Gospodin Anderson, Bob Anderson, lenjo poteže vesla, pogledom prati let usamljene ptice, i, lepe li sreće, on nigde ne žuri. Da se Robert pita on bi najradije da peca, da zabacuje varalicu sred ove umirujuće čarolije ali Mej prezire taj, kako ona obično ume da kaže, «dozlaboga dosadan sport». Njegova draga Mej sedi na pramcu. Mej u levoj ruci drži roze suncobran koji su usput kupili na benzinskoj pumpi a drugom rukom bajagi vesla kroz bistru vodu. Mej je malčice bucmasta ženica; ima izrazito svetlu put, velike zelene oči, gustu zlatkastu kosu i mogla bi biti privlačna, pa čak i lepa da nije onih tamno ridjih i strogih mal’ ne muških obrva koje je nasledila od nekog rutavog irskog pretka. Ako bi trebalo da se pogadja svako bi smesta ustvrdio da ona nema više od 45 godina mada stvari ipak stoje nešto drugačije, dosta drugačije. Roze suncobran njenoj pojavi daje zasenčeno topli crvenkasti ton i naspram zelene šumske tame Mej izgleda veoma ljupko.
Njena frizerka Kristina, koja je, udavši se za izvesnog Travisa, naprosto nestala iz njihovog kraja, često joj je zanovetala i prijateljski je ubedjivala da podreže ili makar posvetli obrve. Mej nije htela ni da čuje za tako nešto. Travis se u frizerskom salonu predstavljao kao glavni doktor u veterinarskoj bolnici ali je Mej sumnjala u to njegovo prostačko hvaljekanje. On je njoj ličio na serijskog ubicu. Čak ni u najludjem snu niko ne bi mogao zamisliti da će se lepršava Kristina smrtno zacopati u tu mračnu spodobu besnog pogleda i vampirskih manira. Pljunuti grof Drakula.
Nekoliko meseci kasnije Kristina se iznenada pojavila živa, zdrava i lepša no ikad. Frizerkama je trijumfalno objavila da je postala udovica. Naglasila je da više neće morati da rinta niti da sluša baljezganja dupeglavih žena jer joj je njen Travis u nasledstvo ostavio kuću punu dragocenih stvari i poveći račun u banci. Eto, lakonski rečeno: Bože blagoslov
Todosijević Dragoljub Raša:
Short and embellish version of my miserable life in Belgrade
Belgrade 2009
I was born on the second day of September in the year 1945 in Belgrade, in the People’s Front Street; before Second World War the name of the street was Queen Natalia’s Street. At first, we – my honest and righteous parents and me – we have lived in Romanian Street, up there, on Dedinje Hill. Afterwards we have, and nobody knows why, moved to Šajkaška Street no. 17. You know, it’s down there, next to “Danube” railway station. When city authorities, for no apparent reasons, have crashed that beautiful edifice in Šajkaška Street, we have moved to Cvijićeva Street no. 115, close to New Cemetery. After, let’s say, ten years, and perhaps a few more, we’ve gone to the outskirts of the town, beyond nowhere, in Jablanička Street no. 21. Much later Marinela and me finally got our own flat, our own little room of freedom, on Senjak Hill, in Prahovska Street no. 4a – actually in former American Lane. When her parents had left this world we have settled downtown in General Zdahnov Street no. 9, which regained, few years ago, its old, prewar name: Resavska Street.
Erstwhile, I tried to be an air force pilot. It was in Mostar. Since I was no good at this, nor did I like the boring company of the cadets, I have returned to Belgrade. For two years I’ve took courses in drawing and sculpture in Šumatovačka Street no. 122a. Finally, in the year of 1964 I’ve enrolled the Academy of Fine Arts in Belgrade. My professors at the Academy were people of unpleasantly low talent and even lower education. There was nothing left for me but to travel throughout the world and to educate myself, the ways only I did knew, in order to be able somehow to break, with my tiny powers, the invisible bondages of omnipresent provincialism. I’ve got my studio exactly after thirty years, at the so-called Old Fairgrounds, which during Second World War was a German concentration camp. Sometimes, when in my atelier I listen to the silent music on the radio, it seems to me as if souls of murdered camp inmates are visiting me.
I was born on the second day of September in the year 1945 in Belgrade, in the People’s Front Street; before Second World War the name of the street was Queen Natalia’s Street. At first, we – my honest and righteous parents and me – we have lived in Romanian Street, up there, on Dedinje Hill. Afterwards we have, and nobody knows why, moved to Šajkaška Street no. 17. You know, it’s down there, next to “Danube” railway station. When city authorities, for no apparent reasons, have crashed that beautiful edifice in Šajkaška Street, we have moved to Cvijićeva Street no. 115, close to New Cemetery. After, let’s say, ten years, and perhaps a few more, we’ve gone to the outskirts of the town, beyond nowhere, in Jablanička Street no. 21. Much later Marinela and me finally got our own flat, our own little room of freedom, on Senjak Hill, in Prahovska Street no. 4a – actually in former American Lane. When her parents had left this world we have settled downtown in General Zdahnov Street no. 9, which regained, few years ago, its old, prewar name: Resavska Street.
Erstwhile, I tried to be an air force pilot. It was in Mostar. Since I was no good at this, nor did I like the boring company of the cadets, I have returned to Belgrade. For two years I’ve took courses in drawing and sculpture in Šumatovačka Street no. 122a. Finally, in the year of 1964 I’ve enrolled the Academy of Fine Arts in Belgrade. My professors at the Academy were people of unpleasantly low talent and even lower education. There was nothing left for me but to travel throughout the world and to educate myself, the ways only I did knew, in order to be able somehow to break, with my tiny powers, the invisible bondages of omnipresent provincialism. I’ve got my studio exactly after thirty years, at the so-called Old Fairgrounds, which during Second World War was a German concentration camp. Sometimes, when in my atelier I listen to the silent music on the radio, it seems to me as if souls of murdered camp inmates are visiting me.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)